|
Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре и ожалошћена породица Радан.
Ђука са 101 годином живота оставља за собом: троје деце, десеторо унучади и шеснаесторо праунучади што је заиста један изузетан живот и невероватно животно наслеђе.
Ђуро (Ђука) Радан или како сам га ја звао Деда Ђука је рођен у Пађенима, Далмација, Српске Крајина, 15. марта 1923. године. Заједно са родитељима Ћиром и Маријом и браћом и сестрама Стевом, Ратком, Ђуком и Мандом, детињство је провео у малом селу у Далмацији а у држави која се тада звала Краљевина Југославија. Живот је био једноставан, али напоран рад је био неопходан за опстанак. Уз ограничено школовање, Деда још као дечак умео се да се снађе да преживи. Ове животне вештине које је као дечак стицао су биле непроцењиве током целог његовог живота.
Као и многима из његове генерације, Други светски рат ће постати прекретница у његовом животу. Ступа у редове Динарске четничке дивизије војводе Момчила Ђујића са 19 година. Био је део батаљона Гаврило Принцип и такође у саставу летеће бригаде.
Од 12000 бораца Динарске Четничке Дивизије данас је остало око десетак живих који су за време рата већином били омладинци. Ја тврдим да је Деда Ђука последњи наоружани војник Динарске четничке дивизије свакако у Аустралији, а вероватно и у свету.
После Другог светског рата завршава у логору Еболи у Италији где се жени Драгицом Самарџија такође из Пађена (умрла 1989г.). После две године у Италији, Ђука и Драгица се пребацују у Немачку где им се рађа прво дете Душанка 1947. године. Како је повратак у отаџбину био немогућ, одлучују да се селе за Аустралију. Стижу у Сиднеју 1. августа 1949. године.
Рођењем синова Петра (Периша) 1953. године и Радета (касније свештеника) 1956. године породица Радан је употпуњена.
Живот у Аустралији 50тих година био је пун тешкоћа, али је захваљујући напорном раду и одлучности Деда је успео да обезбеди своју младу породицу. У ствари, његова радна етика и његове супруге Драгице је учинила да је њихов први скромни дом у Варивуду изграђен за свега седам дана (иако без дозволе градске општине). Ова снага и храброст били су очигледни до његовог последњег даха. Ђука и Драгица ће временом створити угодан живот у кући.
Да цитирам Деду „ова земља ми је дала храну, воду и слободу“. Њихов дом је увек био на располагању гостима и званицима из Србије међу којима су Матеја Бећковић, Владика Николај (Мрђа) и многих други.
Деда је мени као дете научио да изговорим слово Ч понављајући реч ”чутурица” Он би непрекидно наредио кад смо се год срели.
Његове бројне изреке и анегдоте су многе духовите, неке тужне, али увек поучне и са основном поруком. Остаће ми као успомена на Деду Ђуку.
Члан је парохије Светог Саве од 1949. године а такође био је један од оних који су 1981. године предложили куповину имања на Еланори (Ђука Радан, Петар Мркић, Коста Недељковић и Божо Завођа) Још један пример Дедине одлучности уз инсистирање да је земљиште на Еланори ”будућност наше парохије“.
Касније ће постати повереник за црквено земљиште. Заједно са својим нећаком Костом Недељковић био је покретач у првим годинама изградње црквене зграде и школске сале. Увек је желео да наша Парохија у сваком погледу буде боља и јача. Редовно ме је испитивао „шта има ново код цркве, где сте стали? Ако му се не свиђа мој одговор он би одмах дао коментар и критику. Његов циљ целог живота био је, напредак црквене заједнице и наравно своју породице.
1954. године био је један од оснивача Покрета српских четника Равна Гора. Све горе наведене особине поново се појављују када се указала прилика да се купи парцела земље на Елизабет Драјв Бонириг. Покрет је неколико година тражио стални дом. Деда је поново био један од главних добротвора за земљу и у фебруару 1966. године она је купљена. После неколико година сталног путовања до Бонирига ради изградње Колиба 1972. године, следе велики грађевински радови 1980-их за данашњи комплекс. Он ће опет бити покретачка снага. Неколико година је био и председник Покрета. Кад сам га год посетио или кући и у дому, као и моја задња посети у фебруару ове године, прво питање је била, „како је у парохији и како је у Бониригу“?
Одликован је 2003. године орденом Светог Саве 2. степена Српске Православне Цркве за залагање у одбрани Цркве и парохије Светог Саве. Указ је потписао лично блаженопочивши Патријарх Павле.
Његов бескомпромисни патриотизам према свему српском је живео у њему до његових последњих дана. Деда Ђука оставља трајну духовну заоставштину у погледу: своје породице, своје парохије Светог Саве, свог Покрета српских четника и свог српског народа.
На крају, пре десетак година Деда је тражио “када дође то време“ да му ја припремим опроштајни говор, и замолио ме да завршим речима:
“ко прочита нека зна да сам Србин био ја” !
Молимо се Господу Исусу Христу да му подари рајско насеље, а породици утеху у овом моменту губитка. Вјечнаја Памјат!
Никола Лукић
|
