Посланица својој духовној деци у Викторији
Преподобно монаштво, богољубиво свештенство и верни народе, драга ми духовна децо Светосавске нам Цркве у Мелбурну и широм државе Викторије,
 
Брижљиво пратећи и делећи са вама као архипастир, у духу и молитви невољу коју пролазите задњих недеља и месеци у изолацији од својих Светих храмова, од својих породица и ближњих, лишени прекопотребног ослонца за борбу са изазовима у којима се налазите, желим да вас као духовни родитељ, колико је то могуће путем ове посланице, подржим, охрабрим и укрепим, да са вама поделим терет крста који носите.
 
Живот на земљи, како је говорио велики Владика Раде, је често чаша жучи која иште чашу меда, а која се некако најлакше испија када је смешана. 
 
Година у којој се налазимо по свему судећи ће бити упамћена као она која је донела са собом велике друштвене промене, која је пројавила дух друштва у коме живимо, изнела на површину оно најплеменитије, а и најружније. 
 
Из ведра неба наше ужурбане „извесне“ свакодневнице рада и обавеза, наишао је мрачни облак који је уместо кише донео страх, неизвесност и панику; свет маски, изолације, ограниченог кретања и полицијског часа; кажњавања и хапшења. Затворене су нам Цркве налогом државе као „не есенцијалне друштвене институције“, затворене су школе, послови изгубљени, болести психе утрострученe и многи животи изгубљени. У овом мраку, више духовном него материјалном, у коме је у већем делу становништва наступила парализа духа за дубљи поглед и анализу ствари, као Православни Хришћани смо се нашли пред испитом наше вере. Наш редовни животни ритам, укључујући и богослужбени, нагло се променио, све је без најаве и времена за припрему стало, изменило се.
 
Суочени са овим изазовима хитали смо тамо куда су нас својим примером водили свети апостоли, Оци и мученици, а и наши свети преци, ка Господу Христу, коленима на земљу а погледом ка Небу.  
 
Тако и данас, иако се једино држава Викторија међу осталим државама и територијама Аустралије налази под оваквим тешким рестриктивним мерама и околностима, не треба губити наду, и малаксавати духом, већ се чврсто држати Христа, Јединог Истинитог Ослонца нашег, Утехе наше, Наде наше, Живота и Све-смисла нашег. 
 
Удаљени не својом вољом, већ законом моћника овога света од наших Светих храмова, треба да се сетимо речи Светог апостола Павла да смо призвани да будемо истрајни у молитви, у свако доба се обраћајући Господу (Еф. 6, 18), да смо храм Духа Светога (1 Кор. 6, 19), да се оденемо у свеоружје Божије да бисмо могли да се одржимо у борби против лукавства ђаволског, јер није наш рат против крви и тела, него против поглаварства и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 11 - 12). 
 
Апостоли Христови су на телу своме понели многе ране Христа ради (2 Кор. 5, 8 -12), међутим, оставили су нам пример да имамо сваку радост када паднемо у различита искушења, знајући да кушање наше вере гради трпљење, а трпљење нас усавршава, чисти и води ка савршенству (Јак. 2–4).  
 
Као Хришћани, данас смо посебно призвани да будемо светлост свету који је запао у велики мрак безнађа. Јер безбожност логично води у безнађе. Свет већ одавно не гледа ка небу, он је свој поглед приковао за земљу. Одавно савремени човек живи хоризонталним животом, изгубивши своју вертикалу односа са Небом - са Богом, у тумарању своме тражећи искључиво излаз у човеку и у човечанским решењима, а тиме остаје незасићен, незадовољан и очајан. 
 
Сетимо се да је Христос наша победа, наша радост у свакој тузи па и овој, наш пут кроз бурно море овога живота, наша Истина и Живот.   
Налазећи се у изолацији, важно је да се сетимо да никада нисмо сами. Са нама поред укућана су Господ, Пресвета Богородица, наша Крсна Слава, наши Анђели Чувари и сви Свети. Такође, ми смо као уди једнога Тела Цркве Христове, увек једни са другима у молитви и у Светом Приносу Литургијском. Управо сада, у овој невољи, треба да покажемо народима око нас да имамо чврст ослонац и наду непоколебиву у Ономе који је победио паклену тријаду: смрт, грех и ђавола.  Када нам је тешко, клекнимо пред своје иконе и отворимо срце кроз сузну молитву Господу, па ће пасти сав терет са нас. Господ је извор сваке утехе, наше је само да завапимо у своје и у име поробљеног народа, Господе опрости и помози! Умилосрди се Господе, не гледај на слабости и грехе наше, него притекни у помоћ надо наша, прибежиште наше, утехо наша!
 
Доћи ће крај и овом искушењу, али важно ће бити какви ћемо из овога изаћи.  Овај облак кризе који је наишао на свет, дат нам је као прилика да преиспитамо себе, да дубље проценимо све наше досадашње живљење, наше поступке, наш однос према Богу и ближњима, према нашој вери и Светој Цркви.  
 
Завршавајући своју посланицу вама упућеној, Цркви Божијој у Викторији, желим да похвалим све свештенство Архијерејског намесништва мелбурнског за труд, бригу, безрезервно давање себе, својој пастви, у ове дане великих испита за Цркву Христову. 
 
Нека вам Господ прими ову жртву као миомирисни дар служења Његовом Телу, Светој Цркви Његовој.
 
Поздрављам и похваљујем све наше Црквене одборе и помоћне организације при нашим Црквеним општинама и Мисионарским парохијама који верно и вредно у овим ванредним околностима чине све за очување наших Светиња. Нека вас Господ све изобилно благослови и дарује за вашу љубав према Светој Цркви.
 
Поздрављам и наше преподобно монаштво, благодарећи вам што молитвено бдијете за спас Стада Христовог и добро света. Нека вам Бог подари снаге да му верно до краја свој крст изнесете.
 
Поздрављам све вас љубљене, верне Епархиоте у Христу Господу. Нека Господ утеши срца ваша, нека вас изобилно дарује сваким благословом, да му до краја верно послужите на добро и спасење, дарујући вам изобиље своје радости и снаге.
 
Жалећи што нисам у стању да вас телесно посетим и са вама поделим терет који носите због затворених граница и рестриктивних мера која су на снази, иако физички одвојен, опет сам са вама непрестано у молитвама и мислима.
Поздрављајући све вас у Господу Христу, целивам вас целивом мира и љубави,
 
Ваш молитвеник пред Господом,
 
С Божјим благословом,
+Еп. Силуан 
Share/Save/Bookmark