Уместо увода
„Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу" (Филипљ. 4,6-7).
Горе наведене речи апостола Павла не односе се обавезно на пастире и пастирску службу, јер су примарно упућене хришћанима из Филипа, али нема сумње да су оне примењиве и на служитеље олтара Божијега. И, не само да су примењиве, чини ми се, већ се без молитве и благодарности Богу ништа не може учинити на пастирском плану. Молитва је та нераскидива веза између Творца и човека, Његовог створења. Она представља гаранцију нашег одземљивања, усправног хода и зрелог корачања ка небеским висинама. „Тако је тешко, оче", говорио ми је један млад човек у покушају да објасни своју немоћ у вези са молитвом. „Није то само лењост нашто се ја жалим, не, то је много тога. Потпуно ме обузму непотребне ствари и жеља да имам разна добра овога света. Све што моје очи виде, ја бих за себе да набавим. Узалуд је мени говорити да ми то све није потребно. Ето, у тој борби да што више награбим непотребних ствари, оно што је потребно ја не чиним. Не молим се. Ево, на пример, када станем на молитву ја тек онда почнем правити разне планове како ћу завршити ово или оно. Никада више идеја не добијем него онда када се покушам Богу молити". Тако је говорио овај младић, а ја имам потпуно разумевање за њега. Није ли се то и мени дешавало односно не дешава ли се то и у ово време? Стајање пред Богом на молитви представља бежање од света и погружење у оно што није од света. Човек, онако разголићено, стоји пред Творцем и изговара речи молитве или благодарења, а ово двоје су уједињени у нераскидиву заједницу. Било да се молимо или да благодаримо Богу, ми смо у истом духовном расоположењу и потпуно исти ефекат остварујемо. Молитва је израз душе, нашега бића, а благодарност то исто значи. Благодарност само, могло би се рећи, стоји изнад сваке себичности, док молитва није увек у стању да изађе из тих оквира.
