Аbstract: Израз фундаментализам, прошао је кроз неколико историјских фаза односно етапа развоја, где је свака од њих на својеврстан начин семантички растезала значење овог израза, пројектујући у њега оно што би могли назвати бреме свога времена. За претпоставити је да, скидањем семантичких љуштура са овог термина, у могућности смо да сагледамо модерну културну историју, пре свега западног света, поготову друге половине двадесетог и почетака двадесет и првог века, где они који су етикетирани и они који етикетирају управо настоје да одреде позиције свога табора али и да дефинишу другога од којег се фундаментално разликују.

Почев од америчког протестантизма, који је изнедрио овај термин, па све до онога што се назива свети терор, настојаћемо да укажемо на проблематику методолошке употребе овог термина, те да детектујемо разнородне феномене, који су овим термином дефинисани, а које захтевају додатну елаборацију и дефиницију.

Кључне речи: фундаментализам, верски фундаментализам, верски екстремизам, насиље, терор, полност, модерност.

УВОД

Мит западног света о модернизацији и положају религије у њему, од којих друштвене науке нису остале имуне, није ни слутио да ће се у модерном добу, религија показати као фактор који дефинише друштвени идентитет са могућношћу да појединца обликује по свом сопственом етосу. Очекивало се да ће нови верски покрети бити културолошки и политички прогресивни али уместо тога већину ових новопридошлих покрета карактерише или агресивни национализам или фундаментализам са строгим патријархалним ауторитетом и моралношћу. Слично, уместо да постану револуционарне, социолошки посматрано ниже класе су постале више верујуће, док су жене, уместо да се боре за своју еманципацију, добровољно прихватиле јарам патријархалног ауторитета (1). Из тог разлога компаративно социолошко истраживање феномена фундаментализма оптерећено је историјом саме дисциплине, односно предрасудама које социологија као наука има према религији и религијским феноменима, њеном европоцентризму и њеном сагледавању прогреса људског друштва који је засниван на традицији просветитељства.

У научном свету постоји велики број студија које се баве анализом појединих фундаменталистичких покрета, међутим, посматрано са методолошке стране, третирање проблема свега оног што је дефинисано као фундаментализма још увек је у својој почетној фази. Испод термина фундаментализам прикрио се читав низ разнородних покрета који тек чекају на своју научну, методолошки засновану класификацију. Из тог разлога дешава се да се фундаментализам класификује или поистовећује са осталим покретима који су му слични и са којима се обично меша. Тако се феномен фундаментализма изједначује са фашизмом а тумачи као популизам док се исламски фундаментализам тумачи као анти империјалистички одговор Земаља трећега света (2).

Иако је иницијално термин фундаментализам био пре свега резервисан за питања вере, теологије као и исправног тумачења светог текста, сведоци смо дa је овај термин данас доживео својеврсну експанзију, те у зависности од оног ко га употребљава односно коме је упућен, може се употребити да би окарактерисао екстремне облике национализма, разне социо-религијске, пре свега исламистичке покрете као и остале облике екстремистичких идеологија. Из овог разлога термин фундаментализам се налази пред искушењем да, оптерећен разнородним значењем, изгуби било какво значење, те стога, будући да је семантичко поље овог термина толико разнородно, постоји бојазан да на крају он изгуби своју утилитарну вредност. Није случајно да овај израз представља на неки начин опсесију како академије тако и шире јавности, те да је постао део јавног говора управо у време глобалне историјске реалности коју карактерише мултикултуралност, транснационализам, космополитизам, плурализам, релативизам итд., где људи и идеје у незамисливо кратком временском року обилазе планету, где преовлађују флуидности идентитета и где се не може говорити о било каквим крајњим вредностима, будући да овај израз, својим примарним значењем, вапи за дефиницијом, аутентичношћу односно коначним истинама.

ИСТОРИЈА ТЕРМИНА

Почетак историје термина фундаментализам лежи у америчком протестантизму тј. у милитантном конзервативном евангелизму двадесетих година прошлог века, тачније у полемици која се развила између тзв. фундаменталиста и модерниста тог времена. Друштвени и економски миље у којем се јавио овај термин везан је за егзистенцијалне проблеме настале убрзаном урбанизацијом и индустријализацијом имигрантске Америке друге половине деветнаестог века. Овај израз је први пут употребио пастор К. Л. Лос (Curtis Lee Laws) у Гласнику баптистичке конгрегације приликом позитивног самопредстављања, где пастор Лос описује борбу за основна начела представљена у дванаест памфлета названих Фундаменти вере који су штампани између 1915. и 1920. године а који су се усредсредили на један број хришћанских догми, бранећи их од напада модерних и либералних теолога (3).

Фудаментализам као верски покрет унутар америчког протестантизма између осталог, иступао је против библијског критицизма, теорије еволуције, ничеанске филозофије, залажући се за библијски литерализам, патријархални морал и ауторитет, самоконтролу као и за контролу друштвених порока (4).

За разлику од израза зилот или пуританац, који су искорачили из свог првобитног јеврејског односно хришћанског контекста, израз фундаментализам понекад је тешко одвојити од његовог првобитног значења које је имао у протестантизму. Тако нпр. протестантски фундаментлаисти су у католицизму видели деградацију и извртање хришћанског учења, и врло мали број њих, употребиће израз католички фундаментализам, будући да је ова конструкција за њих апсурдна. Радије, католички конзервативизам је израз који ће у овом случају више одговарати и конзервативизам католика ће се поредити са осталим облицима конзервативизма било оним милитантним или умереним (5).

Када је иступио из свог протестантског односно хришћанског миљеа, овај термин је почео да се употребљава како би означио фундаментализам осталих верских покрета које почивају на наглашеној текстуалној традицији. У овој фази, употреба термина је и даље резервисана за поље вере, односно исправно тумачење свете речи светог текста. Студија Б. Лоренса (Bruce Lawrence), Божији браниоци представља пример где се израз фундаментализам пре свега резервише за наслеђе монотеистичких религија, где се наглашава веза између тумачења светог текста и акције која је базира на одбацивању тековина модерног доба (6). Слично, настојање да се дође до једне теорије фундаментализма, где се фундаментализам схватио као дете религија које се темеље на светом тексту, произвело је једну свеобухватну студију која уједно представља једно од најутицајнијих али и најконтраверзнијих студија на ову тему – тзв. Фундаменталистички пројекат којим руководи М. Е. Марти (Martin E. Marty) и Р. С. Еплбај (Scott R. Appleby). Овај пројекат, који је започет 1987. а окончан 1995. године, изнедрио је пет књига енциклопедијског садржаја које је штампао Универзитет у Чикагу. Без обзира што овај пројекат одражава климу свога времена, која се односила на крај ере хладног рата, када је уместо старих идеологија на сцену ступала опасност милитантног исламизма, он и даље представља главни извор за упоредну студију милитантних верских покрета касног двадесетог века, иако сам није изнедрио једну опште прихваћену дефиницију фундаментализма (7).

Крајем прошлог столећа, израз фундаментализам добија своју нову димензију. Иако се ново тумачење у крилу старог може назрети још од времена Иранске исламистичке револуције, са појавом радикалних исламистичких покрета, из дискурса који се базира на тексту и његовој исправној егзегези, односно из поља теологије овај термин улази у сферу моћи и политике идентитета. Светски медији су од овог термина направили незаменљиво оруђе у опису репресивних политичких система и идеологија, обично оних који су ван европско-америчког културног круга те га повезали са политичким активизмом и насиљем. Штавише, овај израз почео да се користи у односу на само једну религијску традицију – ислам. Студија Терор у мисли Божијој од М. Јунгенсмејера (Mark Juregensmeyer) на сензационалистички начин, у духу медијског лова на вештице, фундаментализам дефинише као терор, док студија С. Хантингтона (Samuel Huntington) Судар цивилизација, на симплифициран начин представља слику светске политичке сцене као конфликт између хришћанства и ислама и наговештава тренд који ће користити приликом поистовећивања фундаментализма са џихадом (8). Не треба напоменути да је код ових аутора ислам редукован на политички репресиван систем верских идеја и милитантну религију преокупирану истребљењем неверника. Лоцирање фундаментализма првенствено у исламистичким политичким покретима представља модерну варијанту онога што је Е. Саид (Edward Said) окарактерисао као оријентализам (9). У својој конструкцији оријента, оксидент, који представљају како медији тако и академија, неретко термин фундаменталиста и фундаменталан користи како би описао другога, онога који се настоји демонизовати, без обзира о којој врсти идеолошких, политичких или верских непријатеља се рaди.

Коначно, израз фундаментализам, данас је ушао у једну нову фазу коју карактерише иступање из оквира верског. Овај термин је данас пре свега резервисан за све оне групе које су окарактерисане као ригорозне, нетолерантне, милитантне и непопустљиве. Тако, у литератури наилазимо да се овај израз користи у различитим контекстима: говори се о јеврејском, хришћанском или исламском фундаментализму, фундаментализму хиндуизма, када се у ствари настоји описати хинди национализам. Даље, овај израз се користи у контексту феминистичког, геј, еколошког, лингвистичко-културног итд. фундаментлаизма. Такође, фундаменталистима се називају како групе Амиша који су по свом опредељењу пацифисти, тако и милитантне шиитске или јеврејске групе односно групе које карактерише екстремни шовинизам и чија реторика неретко позива на геноцид. Из овог произилази да употреба израза фундаментализам означава супротстављање доминантним облицима капитализма и либералне културе, било да се ради о самом капитализму и америчко-европском друштву као његовим носиоцима, патријархалним вредностима, деградацији природне средине или доминантној хетеросексуалној култури.

ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ КАО ПОТРАГА ЗА СМИСЛОМ

Политичка инструментализација као и широк спектар значења термина фундаметализам, поставили су пред истраживаче овог феномена пре свега методолошке проблеме, те стога, већина истраживача овог феномена поседује сопствену радну дефиницију овог проблема. Да ли ограничити термин фундаментализам на протестантско наслеђе не дозвољавајући му да искорачи из културно-религијског миљеа у коме је настао или га пак ограничити на монотеистичке односно тзв. абрахамске религије тј. религије у којима су свети списи и секундарна литература која их тумачи од пресудног значаја? Да ли са друге стране термин фундаментализам преобликовати у социолошку или психолошку категорију? Да ли овај термин ограничити само на верске покрете или му приписати универзалну применљивост?

Један број научника испитивао је ваљаност термина фундаментализам као аналитичку категорију приликом компаративног истраживања верских покрета. Критицизам научног света што се термина фундаментализам тиче засновао се пре свега на следећем:

– Фундаментализам је исувише полемичан и термин оптерећен предрасудама, будући да означава оне који одбијају да праве компромисе са основама тј. фундаменталним начелима своје религије.

– Израз је настао у протестантском миљеу и када се употребљава у контексту других верских традиција даје лажну слику што се тиче покрета на који се првобитно односио.

– Израз фундаментализам се употребљава како би означио широк спектар разнородних покрета, тако да се преневиде многе од особености ових покрета (10).

Произилази да фундаментализам не можемо окарактерисати као строго дефинисану категорију или школу мишљења којој одређена верска или социјална група припада или не припада. Из тог разлога већина покушаја да се дефинише овај феномен свели су се на дескрипцију елемената разнородних покрета, тако да се чини да и сама употреба термина фундаментализам понекад доводи до забуне, те би га стога требало избегавати у одређеним политичким ситуацијама. Иако је потребно одређено уздржавање што се употребе овог термина тиче, то не значи да га је пожељно елиминисати из даљег научног дискурса. Термин фундаментализам би требало употребљавати, будући да постоји довољан број тзв. породичних сличности, по речима Мартија и Еплбаја, међу различитим транскултуралним покретима које могу допринети јаснијем сагледавању проблематике фундаментализма (11).

По М. Ризеброту (Martin Riesebrodt), немачко-америчком социологу који се бави проучавањем овог феномена, фундаментализам представља покрет верског препорода, који реагује на кризне друштвене промене. У овим покретима, људи настоје да когнитивно, емоционално и практично наново изграде своје поимање света, да наново осмисле свој друштвени идентитет и да наново задобију осећај достојанства, части и поштовања (12). Укратко, преко фундаментализма, односно повратку фундаментима, настоји се наново одредити значење и смисао света и појединца у њему.

ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ, МОДЕРНОСТ И ПРОЦЕС ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

Плурализам, по речима К. Кинцлера (Klaus Kincler) представља велику опасност за религијске системе уопште (13). Западни свет, односно модерно доба које он симболише, са плуралистичким и демократским начином мишљења, подразумева мноштво теорија које објашњавају смисао живота, где се различите, често супротстављене религијске визије света, слободно боре за духовни простор и утицај. У оваквом миљеу, фундаменталистички начин мишљења, који карактерише редукција и искључивост, осећа се угроженим. Стога, верски фундаментализам на својеврстан начин представља побуну против онога што он конципира као запад, односно модерног света који он представља.

Фундаментализам ипак не иступа подједнако против свих сегмената модерности. Једна од главних карактеристика свих фундаменталих група је њихово селективно негодовање и одбијање, односно коришћење тековина модерне цивилизације. Фундаменталне групе критикују савремено модерно друштво, уз напомену да само оне поседују исправан одговор за тумачење садашњице односно предвиђање будућности. Слично, фундаменталисти сматрају да могу да проникну у суштину ствари те да их сагледају онакве какве уистину јесу. Они такође поседују лек који помаже да се наново дође у по њима дефинисано нормално стање. Начин на који ове групе настоје да рестаурирају искварену садашњост, варира од групе до групе, односно од једног религијског система до другог. Неки се позивају на харизматични ауторитет појединаца, и свете списе тумачене на исправан начин. Неки користе радикалније методе те у свом настојању да поправе свет користе средства крајњег насиља.

Да ли се оно што смо окарактерисали као фундаментализам, историјски ограничава на период који је настао као производ модерности односно капитализма или можемо говорити о фундаментализму премодерних времена? Б. Лоренс заступа мишљење да је фундаментализам уско повезан са модерном епохом и да иако има своје веснике он нема своје претходнике у ранијим епохама. По Лоренсу, фундаментализам који је пре идеологија него теологија, представља мулти културалну и мулти деноминацијску верску идеологију која је настала у конфликту са модерношћу а коју чине пет карактеристика:

– Статус – будући да се ради о секташкој мањини,

– Опозиција,

– Доминација мушкараца,

– Харизматично вођство,

– Дефинисана и исполирана терминологија и

– Историјска новина која проистиче из реакције на модерности (14).

Иако се слаже са Лоренсовом претпоставком да је фундаментализам у јудаизму, хришћанству и исламу производ тензије модерности и традиционализма, те да се фундаментализам садашњице мора сагледати у контексту западног модернитета, М. Ризеброт сматра да фундаментализам не представља феномен карактеристичан само за модерна времена (15). Свестан методолошког уопштавања, Ризеброт издваја четири главне црте које карактеришу фундаменталистичке покрете уопште:

– Радикални традиционализам,

– Организација као културни миље,

– Радикални патријархат,

– Мобилизација лаика.

Као радикални традиционализам, фундаментализам се рађа из тензије између традиционализма и модерности те у себи садржи карактеристике како једног тако и другог док се иновација огледа како у идеолошком тако и у социолошком погледу. Традиција се наново обликује и наново тумачи. Као радикални традиционализам, фундаментализам је револуционаран када селективно бира аспекте модерности мешајући их са идеализованом а понекад и потпуно конструисаном прошлошћу. Пред искушењима индустријализације, урбанизације, бирократизације, професионализације и секуларизације, фундаметалисти настоје да селективно одбране елементе традиције који су по њима најугроженији. У процесу мобилизације, неки елементи традиције, обично они везани за последња времена, се драматизују и често банализују. Са друге стране, инкорпорација модерности се огледа пре свега у коришћењу средстава модерне технологије и мас медија.

Као културни миље, фундаментализам је у стању да мобилише и интегрише људе различитог социјалног и класног порекла у једну нову врсту удружења које се базира на заједничким идејама и ставовима. Овде, поред тога што вође фундаменталиних покрета могу да спроведу економске и политичке програме, од већег су значаја пласирани кодекси друштвених и сексуалних моралних норми. Из тог разлога фундаметални покрети представљају не класне него културне покрете односно по терминологији Ризеброта културни миље. Фундаменталистички покрети настоје да превазиђу социјалне и економске разлике које постоје код њихових чланова, залажући се за хармонију друштва које дели иста верска и морална начела. Живот фундаменталних група се тако не ретко базира на умереном аскетизму, одбацивању мас културе и масовне потрошње, социјализацијом унутар породице и групе, стриктном поштовању верских ритуала. Неретко, чланови фундаменталних група су распознатљиви по свом специфичном начину одевања. Да би се одвојили од осталог дела друштва те да би повећали шансу да своје идеал пренесу на наредно поколење, чланови фундаментлних група организују сопствену културну инфраструктуру, са посебним системом образовања, социјализације, забаве и потрошње.

Већина фундаменталних група настоји да идеализује и наново успоставе друштвену структуру у којима доминира патријархални модел, као извор ауторитета и моралности. Сегрегација полова, строга подела рада на основу пола, контрола женске сексуалности, моногамна патријархална породица представљају кључне елементе идентитета фундаменталистичких група. Иако се већина фундаменталиста залаже за подређен положај жена, сведоци смо феномена да жене, поготово ако су образоване и укључене у тржиште рада, преиспитују свој положај у контексту фундаменталне групе у којој се налазе, стварајући одређен и оригиналан верски феминизам.

Вође фундаменталистичких верских група пре свега су свештеници, проповедници, рабини и имами. Међутим, фундаметализам се заснива на запањујућој могућности да мобилише лаике и да доведе у питање традиционални верски ауторитет. У ову мобилизацију су укључене како жене, мада се већина идеологија фундаменталистичких покрета противи њиховом укључењу у јавну сферу, тако и групе које су маргинализоване или пак оне које нагињу тзв. фолклорним облицима религије. Због ове своје особине, фундаметалистички покрети могу представљати односно прерасти у културне револуције велике важности (16).

На први поглед фундаменталистичке групе теже да се представе као конзервативне, као чувари традиције или као они који помоћу исконструисане симболике настоје да поврате идеално златно време прошлих времена. Истина је међутим, да су ове групе у ствари прогресивне у смислу да селективно користе достигнућа модерног друштва и модерне технологије. Фундаменталисти се организују у политичке партије, стварају нове догматске системе и учења, једном речју фундаменталистичке групе се стално мењају и прилагођавају.

Фундаменталистички покрети који су привукли медијску пажњу обично на свом челу имају харизматичне вође тако да изгледа да култ вође у фундаменталистиким покретима игра пресудну улогу. Међутим треба правити разлику између фундаменталистичких покрета и култа. Култ се обично распадне када остане без свог харизматичног вођства док код фундаменталистичких покрета то није случај. Ови покрети опстају са или без вођа са харизмом будући да је управо религијска традиција коју они настоје да одрже, оно што им даје легитимитет и оно што им помаже да опстану. Вође фундаменталних покрета делују унутар одређене традиције. Они су њени чувари и њени више или мање талентовани интерпретатори, док вође култа на радикалан начин прекидају са традицијом били својим исказима или својим понашањем.

Иако се термин глобализација односи пре свега на поље економије и културе, као феномену ранијег датума, глобализација у области религије је феномен који прати већину религијских покрета од самог њиховог оснивања. Неки од верских система, религијских обичаја као и верски ауторитет, превазилазе националне, етничке и језичке границе и постоје као феномен глобалног искуства. Историја хришћанства и ислама показује да је ширење идеја ових религија, било и још увек јесте део кампање која је користила или користи насилне или ненасилне методе приликом преобраћања и продора. На сличан начин опстајање у дијаспори постало је искуство неколико религијских система од којих је јудаизам најрепрезентативнији. Утицај који глобализам има на поједине фундаменталистичке покрете и дефинисање истих као глобални феномен зависи у којој мери одређени фундаменталистички покрет поседује способност да прелази границе које постоје међу различитим културама, односно да превазиђе културолошке разлике које постоје међу њима те на који начин глобализам игра улогу у самоодређењу појединог фундаменталистичког покрета у времену и простору.

ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ И СВЕТ КОЈИ ГА ОКРУЖУЈЕ

Студија коју су спровели Г. Алмонд (Gabriel A. Almond), С. Алебај и Е. Сиван (Emmanuel Sivan), настоји да опише интеракцију фундаменталистичких покрета са спољашњим светом преко сврставања ових покрета у четири категорије:

– Освајачи света,

– Ствараоци (новог) света,

– Мењачи света и

– Они који свет поричу.

Ствараоци света и они који свет поричу настоје пре свега да оснаже своје сопствене енклаве. Они који свет поричу око својих заjедница граде зидове настојећи да се ограде од спољашњег света. Они немају намеру да промене свет нити да га освоје. Њихова идеал је изолација и самодовољност. Ствараоци света су такође опседнути својом сопственом заједницом с разликом да они једним делом настоје да промене секуларни свет и то тако да одговара њиховим интересима. Ствараоци света настоје да регрутују што више чланова из секуларног света и да их приволе за своју идеологију (17).

Поставља се питање у којој мери сви фундаменталистички покрети настоје да освоје свет, тако да се може полемисати да је освајање света латентно присутно у сваком фундаменталистичком покрету и представља једну од његових главних карактеристика, која у одређеним околностима може да се трансформише у активну силу. Ова жеља да се влада друштвом може бити ограничена али никада потпуно одсутна. Фундаменталистички покрети који су сврстани у групу мењача света, на неки начин кокетирају са секуларним друштвом око себе, сарађују са њим и извлаче из њега сопствену корист, знајући да њихова акција треба да буде правилно испланирана и усмерена на право место и време. Ови покрети обично немају довољно моћи те сваку конфротацију са секуларним друштвом могу доживети као сопствени пораз. Фундаменталистички покрети који спадају у ову категорију могу се прилагодити секуларном систему, користећи својеврсну технику мимикрије и бити његов део иако у начелу одбијају вредности секуларног друштва. Да би остварили своје циљеве, они често постају политички активни и улазе у све поре друштва настојећи да га промене и освоје.

На први поглед, фундаменталистички покрети настоје да наново успоставе, односно да се врате традицији која је аутентична, древна и чиста. Традиција на коју се они позивају схваћена је као нешто фиксирано и статично. Међутим, слика статичног света за који се ови покрети залажу само је једна од стратегија коју користе како би се дефинисали, утврдили своје позиције и створили слику спољног, обично загађеног света. Фундаменталисти ни у ком случају нису искључени из света од којег се ограђују. Насупрот, већина њих представља прагматичне идеологе који су усмерени ка јасним политичким циљевима. Оружје које користе фундаменталистички покрети у тежњи да досегну контролу над глобалним друштвом и изађу из маргине у којој се налазе су разноврсни. Ипак, неке од стратегија су карактеристичне за све фундаменталистичке покрете. Будући да сматрају да се налазе у константном стању опасности, било да се ради о претњи њиховог физичког опстанка или опстанка њиховог идентитета, фундаменталисти прибегавају стратегији конструисане стварности која се базира на подељеној слици света где су мобилисани симболи чистог и контаминираног и где се прави јасна разлика између нас и њих. Не треба напоменути да су како перцепција себе тако и перцепција другога у ствари конструкције у којој фундаменталистичка група види себе као заједницу праведника, обично са славном и неукаљаном прошлошћу, док други који је демонизован једва да може да носи епитет људскости. На овом сукобљеном поларитету између нас и њих, обично се гради митологија о есхатолошком крају света и о крајњем сукобу између добра и зла. У процесу грађења идентитета, у којем се одређују и постављају границе, слика жене се користи како би се имагинарна територија мапирала и дефинисала. Имагинација која се овде користи односи се обично на симболично или одистинско укроћивање жена односно њихово подјармљивање, контролу женске сексуалности односно надгледање и контролу рађања.

ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ И ПОЛНОСТ

Евидентно је да жене заузимају централно место у настојању фундаменталиста да наново дефинишу и митологизују традицију. Употреба исконструисаног термина жена да се дефинише и одреди култура није својствена само фундаменталистичким покретима. Реторика која користи слику жене као мајке, домаћице, сексуалног партнера и некога ко култивише нове нараштаје постала је главно оруђе преко којег се идентитет обликује и одржава (18). Из овог разлога понекад је тешко разлучити фундаментализам од осталих идеологија које у свој центар постављају идеологију пола. На овај начин, фундаментализам се сврстава међу остале идеологије које се заснивају на патријахалном систему моћи и добија неочекивану потпору од оних конзервативних политичких и друштвених покрета који иницијално теже да се дистанцирају од било каквог фундаментализма.

Оно што одваја фундаментализам од осталих покрета по овом питању је њихово постављање жене у центар своје визије космичке драме, где жена и њихова сексуалност на симболичан начин представљају силе хаоса односно извор потенцијалне опасности. У великом броју религијских система ова слика жене постоји заједно са богатом традицијом која пропагира једнакост међу половима, међутим, селективном употребом традиције, неконтролисана женска сексуалност се повезује са друштвеним и економским приликама које су се отргле контроли. На овај начин речи које долазе из разних фундаменталистичких табора по којима разголићено женско тело односно необуздана и деструктивна женска сексуалност, угрожава саме темеље културе и космоса, узрокујући како еколошке катастрофе тако и опште стање рата, могу се повезати са стиховима Бхавагад Гите у којима Арјуна упозорава бога Кришну: У свеобухватном хаосу, Кришна, искварене су порoдичне жене, а када су жене искварене, у друштву неред се рађа (19).

Бхавгад Гита сведочи да конотација између понашања жена и светског односно космичког поретка има древне корене у разним религијским традицијама, са разликом што се код фундаменталистичких покрета ова нота наглашава будући да се есхатолошки крај приближио те стога се заједница и њен идентитет морају строго ограничити. Приликом овог, може се рећи хистеричног настојања на јасно дефинисаним границама, где се барата са симболиком чистог, било да се ради о чистој вери или чистокрвној нацији, жене, односно њихова сексуалност су сагледане као посебно рањиве. По овој логици, чисте материце, материце расно и морално чистих жена, рађају чистокрвну расу, док сама физичка невиност служи као залог вечнога живота. Да се овде не ради о некој интелектуалној конструкцији, него о идеологији која претендује да радикално промени овај али и да утиче на будући свет, довољно је осврнути се на лебенсборн програм који је у не тако давној прошлости пласирала нацистичка Немачка, или на праксу силовања политички неподобних девица пре њиховог погубљења, како не би наследиле џенет, у Исламској републици Иран (20).

Постављање и одржавање граница једна је од главних особености фундаменталистичких покрета. Контрола унутар групе је важна као и конструкција непријатеља који прете са спољне стране. Овде, обично се декадентни запад, који је представљен као монолитни блок, узима као модел сваколиког зла, док његов симбол представља распусна и раскалашна жена. Пажња овде није усмерена на реалне проблеме као што су проституција и трговина људима, него на феминистички покрет и индивидуализам западне демократије. Овде треба напоменути да симплифицирана слика тзв. жене са запада и уопште феминистичког покрета произилази из исто тако симплифициране слике коју нуде силе глобалне економије које апсурдно долазе са истог тог запада. По слици коју пласира глобална економија, слободна жена запада је представљена као жена која слободно робује чарима конзумеризма, не као жена која има иста права као и мушкарци. Последица овога је таква да се брањење основних људских права за које се жене у фундаменталистичким друштвима залажу дефинишу као израз себичног индивидуализма, напуштање породице и заједнице, односно као побуна против саме женске природе. У контексту запада односно хришћанског фундаментализма, секуларни хуманизам и феминизам су представљени као издаја западне тј. цивилизације белаца и хришћана. Овоме се обично додаје и лик непријатеља који долази са стране а који је обично представљен као лик имигранта, црнца или Јеврејина.

ВЕРСКИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ

Када користимо кованицу верски фундаментализам ми се донекле враћамо на семантичке почетке овог термина када је контекст његовог коришћења био резервисан за област религије. Из тог разлога, израз верски фундаментализам представља неку врсту плеоназма. Међутим, да би се дистанцирали од мноштва значења којим је овај термин оптерећен, ограничили смо га са префиксом верски, заступајући мишљење да би овај термин требало пре свега резервисати за област религије. Велики број група и покрета поседује паралеле које га доводе у везу са верским фундаментализмом. Ове групе и покрети често захтевају беспоговорну оданост својих чланова, праве разлику између чистог и нечистог, имају неприкосновене истине око којих су изградили догматски систем који претендује на непогрешивост, поседују харизматичне вође итд. Марксизам као и социјализам совјетске ере као и неки облици национализма, затим разни идеолошки потковани терористички или револуционарни покрети често су окарактерисани као фундаменталистички. Овде спада и горе поменути тзв. феминистички, геј или научни фундаметализам. Ипак требало би избегавати да се групе и покрети дефинишу као фундаментални будући да они, иако могу тражити од својих чланова жртву до смрти, не проповедају да Бог или неки облик вечне награде чека њихове вернике. Из тог разлога присуство концепта вечног живота или награде је оно што служи као полазиште приликом дефинисања неког покрета као фундаменталистички. И ово становиште, које на неки начин представља компромис, није имуно од критике. Сведоци смо да се велики број политичких покрета преплиће са религијом и њеном симболиком, тако да је од велике важности правити разлику међу њима, будући да свака политичка активност која употребљава религиозну симболику у реторику не спада у домен религије. Даље, фундаментализам није стриктно ограничен на религије које су монотеистичке као и што и језик насиља није нужно реторика монотеистичког Бога (21). Идеја Бога личности није пресудна да би се неки покрет дефинисао као фундаменталистички будући да су хиндуизам и будизам, иако се могу дефинисати као религије или системи чији се концепти знатно разликују од тзв. монотеистичких религија, ипак у стању да произведу антисекуларне, милитантне и искључиве покрете који умногоме подсећају на покрете настале у јудаизму, хришћанству и исламу. Такође, неки од покрета који су потекли из ових не западних традиција, под утицајем колонијалних сила, или западних национализама као и хришћанских и муслиманских мисионара, развијају своје моделе нације и национализма, теизма и есхатологије које су више карактеристични за културе ван азијског културног круга (22).

Уско везано за питање односа монотеистичких религија и фундаментализма је и питање светих списа и њиховог тумачења. Фундаменталисти обично тврде да поседују исправно и непогрешиво, од Бога диктирано тумачење светих списа.

Познато је да су религијски системи много више него кодификовани свети списи и њихово тумачење. Егзегетски принципи који су се развили као принципи који усмеравају тумачење светих списа, обично на избалансиран начин покушавају да измире очигледне контрадикторности које постоје у светим списима. Фундаменталисти редукују софистицираност поруке светог текста тако да комплексно верско наслеђе у њиховим рукама постаје сиров материјал који се претвара у скраћену листа правила и упутстава. Обично из огромног корпуса верске литературе селектују се само оне поставке које одговарају програму фундаменталних група. Ово селективно коришћење извора настоји да силу своје акције усмери пре свега ка младима и онима који нису упознати са светим списима и учењем сопствене религије. Религијско-правни систем који фундаменталисти конструишу не садржи било какве противречности. Сва питања права и морала су представљена у црно белом светлу које не познаје разнородност и разноликост било којег искуства. На овај начин потпуно се игнорише чињеница да су религије, пре свега јудаизам, ислам и хиндуизам током своје дуге историје унутар својих оквира толерисали широк спектар религијских ритуала и веровања. Правила и регуле који су дедуковани на овај начин постављају се на пиједестал непогрешивости и апсолутности. Било које кршење или устајање против ових правила, сматра се устајањем против воље самог божанства. На овај начин осуђена је било која разноврсност што се тиче праксе или мишљења унутар шире заједнице. На овај начин ствара се исконструисана униформисана и монолитна слика свете заједнице, која је свој израз нашла како у исламу – у јединству Умме, односно заједнице верних, тако и у јудаизму, где се тражи очување и јединство Ам Исраела, народа Израиља и у хиндуизму када се говори о Хиндутви, као сржи индијског идентитета (23).

СВЕТИ ТЕРОР – ПРОИЗВОД ЕКСТРЕМНОГ ВЕРСКОГ ФУНДАМЕНТАЛИЗМА

Почев од краја осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века расте научно интересовање за феномен религије и њено разнородно испољавање. Религија, а са њом и фундаментализам постају тема истраживања научника разних области који нужно не поседују адекватно знање из теологије и упоредне религије и који због непознавања језика светих текстова, често долазе до погрешних и симплифицираних закључака. Мишљења смо да не постоје религијске традиције које су на неки начин склоније фундаментализму односно насиљу и нетолеранцији од других. Фундаментализам је латентно присутан у сваком религијском систему и на својеврстан начин представља искушење за сваког од њих. Фундаментализам одређеног верског система, иако припада заједничкој породици фундаментализама, поседује одређене карактеристике које произилазе из специфичне историјске ситуације у којој је настао као и из теолошких постулата на којима се базира. У ком правцу ће одређени фундаменталистички покрет кренути, да ли ће уопште примењивати насиље и које његове облике, зависи од социјалног контекста друштва унутар којег фундаменталистички покрет делује. Фундаменталистичке групе могу да замене државу као што су то учинили Талибани у Авганистану или да путем револуције збаце легитимно изабрану власт, као што је био случај у Ирану. Хришћански фундаментализам Америке у ретким случајевима употребљава екстремно насиље. Оно се обично ограничава на вербалном и на насиљу према себи и члановима своје групе. Чини се да су облици екстремног насиља резервисани за фундаменталистичке групе ислама, мада већина фундаменталних исламских група, укључујући оне у парламентима Јордана, Индонезије и Малезије одбијају да се поистовете са терористичким огранком исламског фундаментализма. Насиље са смртним последицама је такође присутно било да се ради о терористичким нападима где страда велики број цивила или пак о конфликтима између две или више различитих фундаменталистичких група као у случају сукоба религиозних јеврејских насељеника и милитантних исламистичких фракција које делају на територији Западне обале и појасу Газе. Верски фундаментализам је у стању да произведе односно инспирише насиље које се може окарактерисати као верско, где верски мотивисан терор, представља крајњи облик верског насиља.

За разлику од других облика насиља, верско насиље почива на симболичким аспектима насилног чина, где је граница између одистинског убијања и вербалног, замишљеног или симболичког насиља врло танка и лако премостива. Другим речима, у религијском контексту, врло се лако прелази са реторике насиља ка самом чину насиља. Иако се религија и религијско обично поистовећују са поруком мира и љубави, истина је да скоро све религије дозвољавају употребу насиља под одређеним околностима, од којих је тзв. свети терор најрадикалнији пример.

Израз терор је ушао у политички речник западне Европе, као друго име за акције које су предузели актери Француске револуције против својих противника 1793. и 1794. године а које су се пре свега односиле на масовна погубљења. Након Француске револуције, овај израз је проширио своје значење. Писци су овај термин користили како би описали владино застрашивање грађана, као у случају Стаљиновог режима, као и повремене нападе на институције владе од стране унутрашњих противника као што су нпр. баскијски сепаратисти, Ирска републиканска армија или Тамилски тигрови. Даље, израз терор се користио како би описао недела почињена за време цивилних ратова као што су етничко чишћење, геноцид итд (24). На неки начин, термин тероризам, иако политички моћан, прети да постане аналитички недефинисан, као и многи други изрази који се односе на друштвене феномене у које спада и сам израз фундаментализам. Стога, потребно је издвојити облике терора који су везани за појам светог или од Бога санкционисаног рата.

По речима Д. Рапопорта (David Rapoport), свети терор представља феномен где се употреба терора оправдава теолошким концептима (25). Овде спадају терористички напади муслиманских фундаменалиста, који верују да ће им чин терора обезбедити сигурну карту за улазак у џенет, бомбаши на клинике у којима се врше абортуси у Сједињеним Државама, као и јеврејски терористи који у месијанском жару настоје да униште муслиманске светиње на подручју Првог и Другог храма у Јерусалиму, како би подигли Трећи храм и упловили у месијанско доба.

Можемо претпоставити да је верски мотивисан терор пре Француске револуције, представљао једини облик терора. Ако прихватимо ову тезу, можемо закључити да је почев од Француске револуције, терор једним делом збацио своје верско, обично месијанско рухо и почео да дела у свом секуларном контексту. Примећено је да без своје теолошке димензије, већина месијанских покрета сличе великим револуцијама, односно приметно је да постоји веза између идеје месијанизма и револуције, било да се ради о великим светским револуцијама као што су француска, руска и кинеска или карго култовима земаља трећега света, који настоје да делају у оквирима пост-колонијалне стварности (26).

Која је сврха терора у месијанском или милеранистичком контексту? Месијански као и милеранистички покрети поседују одређене методе помоћу којих читају знаке свога времена који указују да је долазак месије, месијанског времена или есхатолошког краја на дохват руке. Ови знаци у контексту монотеистичких религија подразумевају неку врсту катастрофе светских размера, док у контексту јудаизма и делом хришћанства, ови знаци се односе на успостављање државе Израел у библијским границама, повратак Јевреја из прогона и изградњу Трећег храма у Јерусалиму итд. Можемо претпоставити да терор у овом контексту, као екстремни акт који тежи да произведе стање односно време које карактерише страх, паника, бес итд., односно стање различито од уобичајеног, на својеврстан начин настоји да створи неку врсту светог времена које ће произвести директну реакцију божанства односно произвести околности које ће условити долазак месије или месијанског доба. Свети терор који помиње Д. Рапопорт, тако настоји да произведе свето време које ће произвести месијанско време или време есхатолошког краја.

Закључак: У овом сажетом приказу, настојали смо да оправдамо методолошку употребу термина фундаментализам, пре свега приликом анализе модерних верских покрета, али и да укажемо на низ сродних термина, који се са овим термином обично доводе у везу, а који могу послужити као критички термини у науци у којој се преплиће традиционална теологија са социологијом, антропологијом, студијама рода, политичким наукама итд., а која се, услед недостатка бољег израза, широко дефинише као студије религије.

______________

Martin Riesebrodt, "Fundamentalism and the Resurgence of Religion", Numen, Religions in the Disenchanted World 47/3 (2000): 266.
Martin Riesebrodt, Pious Passion, the Emergence of the Fundamentalism in the United States and Iran, Berkley: University of California Press (1993): 3.
Издвојене хришћанске догме су се односиле на непогрешивост Светог Писма, девичанско рођење Господа Исуса Христа, искупљујући карактер Христове жртве, телесно васкрсење мртвих, реалност чуда, божанство Господа Исуса Христа, други Христов долазак. Детаљније о овом погледај у: Ernest R. Sandeen, "Toward a Historical Interpretation of the Origins of Fundamentalism", Church History 36/1 (1967): 66-83; Henry Munson, "Fundamentalism Ancient & Modern", Daedalus 132/3, On Secularism & Religion (2003): 34.
M. Riesebrodt, "Fundamentalism and the Resurgence of Religion", 270.
H. Munson, "Fundamentalism Ancient & Modern," Daedalus, 132/3, 34; Judith Nagata, "Beyond Theology: Toward an Anthropology of Fundamentalism," American Anthropologist, New Series, 103/2 (2001): 482-483.
Bruce B. Lawrence, Defenders of God, The Fundamentalist Revolt against the Modern Age, Columbia: University of North Carolina Press, 1995. Аутор прави разлику између појаве модерности (modernity), коју карактерише повећана бирократизација и рационализација, и модернизма (modernism), који дефинише као потрагу за индивидуалношћу. По Лоренсу, фундаменталисти одбацују модерност али не и модернизам.
Martin E. Marty and Scott R. Appleby, eds. Fundamentalisms Observed, Vol. 1 of Fundamentalism Project, Chicago: University of Chicago Press, 1991; Fundamentalisms and Society: Reclaiming the Sciences, the Family, and Education, Vol. 2 of Fundamentalism Project, Chicago: University of Chicago Press, 1993; Fundamentalisms and the State: Remaking Politics, Economies, and Militancy, Vol. 3 of Fundamentalism Project, Chicago: University of Chicago Press, 1993; Accounting for Fundamentalisms: The Dynamic Character of Movements, Vol. 4 of Fundamentalism Project, Chicago: University of Chicago Press, 1994; Fundamentalisms Comprehended, Vol. 5 of Fundamentalism Project, Chicago: University of Chicago Press, 1995. О овом пројекту погледати: William H. McNeill, "Project Report, Fundamentalism and the World of the 1990s" Bulletin of the American Academy of Arts and Science, 47/3 (1993): 7-32.
Samuel Huntington, The Clash of Civilizations?, Foreign Affairs 72/3, 1993; Mark Juregensmeyer, Terror in the Mind of God: The Global Rise of Religious Violence, Berkeley: University of California Press, 2000.
J. Nagata, "Beyond Theology: Toward an Anthropology of Fundamentalism", 487-489.
H. Munson, "Fundamentalism Ancient & Modern", 32-33.
M. Martin E. and Scott R. Appleby, eds. Fundamentalisms Observed, Vol. 1.
M. Riesebrodt, "Fundamentalism and the Resurgence of Religion", 271.
Klaus Kincler, Verski fundamentalizam, Beograd: Clio (2002): 20.
B. B. Lawrence, Defenders of God: The Fundamentalist Revolt Against the Modern Age.
M. Riesebrodt , Pious Passion, 15; Idem., "Fundamentalism and the Resurgence of Religion", 271-282.
Детаљније о овоме поглeдај у Ibid.
Gabriel A. Almond, Scott R. Appleby, Emmanuel Sivan, eds., Strong Religion: the Rise of Fundamentalisms Around the World, Chicago, Ill: The University of Chicago Press, 2003.
Lynn P. Freedman, "The Challenge of Fundamentalism", Reproductive Health Matters 4/8, Fundamentalism, Women's Empowerment and Reproductive Rights (1996): 58.
Бхагавад Гита 1.41, преузето из: L. P. Freedman, "The Challenge of Fundamentalism," 61.
О злостављању у иранским затворима Хомеинијевог режима погледати: Shirin Ebadi, Iran Awakening: A Memoir of Revolution and Hope, Random House, 2006; Marina Nemat, Prisoner of Teheran, Free Press, 2007. O лебенсборн програму погледати: Catrine Clay and Michael Leapman: Master race: the Lebensborn experiment in Nazi Germany, London: Hodder & Stoughton, 1995; The "Lebensborn" Program (1935-1945), Jewish Virtual Library, http://www.jewishvirtuallibrary.org/jsource/Holocaust/Lebensborn.html (Приступио: 24. 02. 2011. године).
Jan Assmann, Monotheismus und die Sprache der Gewalt, Wien: Picus Verlag, 2006.
R. Scott Appleby and Martin E. Martz, "Fundamentalism", Foreign Policy 128 (2002): 17.
L. P. Freedman, "The Challenge of Fundamentalism", 59.
Charles Tilly, "Terror, Terrorism, Terrorists", Sociological Theory 2/1 (2004): 5-13.
David C. Rapoport, "Fear and Trembling: Terrorism in Three Religious Traditions", American Political Science Review 78 (1984): 658-77.
Vatro Murvar, "Messianism in Russia: Religious and Revolutionary", Journal of the Scientific Study of Religion 10/4 (1971): 277-338; Vittorio Lanternari, The Religions of the Oppressed: A Study of Modern Messianic Cults, trans. Lisa Sergio, New York: Alfred A. Knopf, 1963; Peter J. S. Duncan, Russian Messianism: Third Rome, Revolution, Communism and After, London: Routledge, 2000.

 

Извор http://sozbg.rs/tekstovi/djakon-dr-nebojsa-tumara-od-fundamentalizma-do-svetog-terora/

Share/Save/Bookmark