Поздрављајући све у радости Васкрсења и размишљајући о Светом и Великом Сабору у данима најрадоснијег хришћанског празника, који све испуњава саборним смислом, односно јеванђелском поруком о спасењу свих и свега у Христу, и у себи сажима јеванђелску поруку саборног јединства Цркве, а уједно и за време саборских заседања јерархије наше помесне Цркве, мислим да начелно сви треба да се радујемо предстојећем свеправославном Сабору (САДРЖАЈ).
Понекада се може прочитати и чути у медијима — а понекад и неко од пастира и богослова Цркве изјави — да је традиција и пракса сазивања саборâ у Православној Цркви или на Истоку прекинута још давно и да већ дванаест векова нисмо имали свеопштих сабора (!). То историјски уопште није тачно! Наша Црква је по својој природи саборна (католичанска, универзална, свеобухватна). Њена онтолошка саборност (католичност) историјски се пројављује као синодалност — изражава се управо кроз саборе. Пре свега, свако наше сабирање на Литургију јесте сабор свецеле Цркве ,,на једном месту" и њено сједињавање у Једно Тело, у Једном Духу Божјем (ἐπὶ τὸ αὐτό). Свака наша месна Црква (епископија, епархија, дијецеза) јесте пуна Црква која је у заједници са свим другим Црквама Божјим у свету. Следствено, без саборног општења и јединства Црква уопште не постоји — ниједног тренутка.
Помесни или регионални сабори сазивају се када за то постоји потреба. Наша помесна Црква по правилу одржава сабор најмање једампут годишње, а по потреби и чешће. Друге помесне Цркве такође имају саборе — једне чешће, а друге ређе. Кад, опет, постоје посебне историјске прилике — дакле, не у редовним размацима — сазивају се велики, изузетни, благодатни сабори свих Цркава Божјих у свету. То су свеопшти сабори Цркве који се обично називају васељенским саборима. Није, дакле, тачно да у Православној Цркви током дугих векова није било саборâ. Тачно је само то да у новије време, у новијим вековима, нисмо имали ниједан свеправославни или свеопшти сабор. То се може разумети у контексту историјских збивања. У ранијим временима једино је Русија била слободна православна земља, а сви ми други били смо у разним врстама ропства које је трајало вековима. Без условâ слободе и мира и без добрих саобраћајних веза између православних хришћана расејаних ,,по васељени", по свету, није било могуће сазивати велике саборе.
У новије доба, када су већ биле почеле припреме за такав сабор, почетком двадесетог века, нарочито је било значајно окупљање у светогорском манастиру Ватопеду, где су, поред представникâ других Православних Цркава, живо учешће узели и архијереји Српске Православне Цркве, а огромну улогу је имао свети Владика Николај. Каснији планови да се нови општи сабор одржи у Нишу, о хиљаду и шестстотој годишњици Првог васељенског сабора, или у Јерусалиму, или другде, пали су у воду, а сазивање сабора је одложено на неодређено време, највише због условâ у Руској Цркви у совјетско време, а касније услед сличних услова и у већини других помесних Цркава у време комунистâ и њихове власти.
Сада је поново дошао тренутак када Црква може да организује свој сабор мада услови ни данас нису идеални. Нема, додуше, политичког терора и грубог гоњења у већински православним земљама, али у неким православним земљама постоје, ипак, огромне потешкоће у животу Цркве због ратних сукоба, а на Блиском Истоку и због гоњења од стране муслиманских фанатика. То и јесте разлог што Сабор није могао бити одржан у Цариграду, као што је првобитно било планирано. Сведоци смо, наиме, на основу медијских вести, да и у Анкари и у Цариграду већ има терористичких аката. Тешкоће и патње су огромне у Сирији, у Ираку, на читавом Блиском Истоку, а онде и данас има много православних хришћана и хришћана одвојених од Православне Цркве, али њој блиских и духовно сродних.
Идеалне прилике, међутим, не постоје и не можемо их очекивати. Али, потребе и изазови постоје и зато је одлучено да се припреме за Сабор убрзају. Лично, ако није нескромно да кажем, сматрам следеће: да су припреме потрајале две до три године дуже, имали бисмо већи успех на предстојећем Сабору. Говорим то са дозом смелости, можда неоправдане, јер у саборским припремама већ одавно учествујем, заједно са митрополитом црногорско-приморским господином Амфилохијем, у име наше Цркве, и не само да као посматрач пратим шта се збива него и активно, изнутра, учествујем. Тако, лично сматрам да смо могли да имамо још неке значајне теме на дневном реду, првенствено тему аутокефалије, а и припрема текстова који ће бити обрађивани и подвргнути расправи на Сабору и о којима ће се доносити одлуке могла је да буде успешнија зато што неки текстови јесу текстови вишедеценијске давности, а период припреме није био довољан да они буду озбиљније ревидирани и продубљени у складу са данашњим духовним изазовима.
Морамо да верујемо да наша људска неприпремљеност, или недовољна припремљеност, или неслагања по појединим питањима (којих има), или чак поремећени односи међу појединим аутокефалним Црквама, неће бити пресудни него да ће све то Дух Свети уздићи са земаљске равни до врхунаца небеске равни. Он конституише Тело Цркве и може, Својом ширином и свеобухватном љубављу, љубављу која је од Оца, а дарује нам се кроз Сина и доживљавамо је управо у Светоме Духу, све да оживотвори, преобрази, пројави као верну икону Царства Божјег, упркос свему људском и несавршеном. Јер, Сабор је пре свега Педесетница, Дух Свети са нама. Његова сила тријумфоваће и кроз све наше слабости и недостатке. То је предсаборска, саборска и послесаборска conditio sine qua non.
Уосталом, Сабори се у том циљу и сазивају кроз историју Цркве. Нису то конференције или симпозијуми него сабори који решавају витална питања живота Цркве, у првом реду она која се тичу јединства Цркве, односно неометаног и пуног општења међу Црквама. Зато верујем да ће предстојеће сабирање свих Православних Цркава ,,у једно и заједно" посведочити јединство међу њима. Надам се да ће пружити и додатно сведочење које може бити, бар по моме мишљењу, корисно и за хришћане који припадају Римокатоличкој Цркви, као и за хришћане који припадају заједницама Реформације, протестантским Црквама. У чему то видим? У првом случају ће се показати да је јединство Цркве могуће и реално без претераности и једностраности учења о првенству римског епископа у облику у којем се развило тек у другом хиљадугодишту хришћанске историје — дакле, без апсолутизације римског примата, без тумачења примата части као примата власти. Значи, не може се потребом јединства правдати нездрава хипертрофија првенства. Јер, оно је постојало и у првим вековима, али је тада било засновано на љубави, служењу и жртви. Исто тако, заједнице изникле из Реформације су, одбацујући римски модел јединства, изгубиле јединство међу собом и, у исто време, јединство са православним Истоком и римокатоличким Западом. Можда овај наш Свети и Велики Сабор може и њима и свима — па и нама самима — бити корисно сведочење јединства Цркве и показатељ неопходне равнотеже између првенства и саборности, првенства схваћеног као жртва и као служење јединству Цркве, и саборно-благодарног прихватања тога првенства од стране других Цркава. Можда ћемо бити у стању да покажемо шта је богочовечанска, светодуховска и светотројична равнотежа у бићу и животу Цркве, исправни модел јединства за којим се и данас међу Црквама трага иако је уствари дат Цркви већ од апостолских времена и постојао све до великог раскола Истока и Запада после првог миленијума, а Православна Црква га верно чува и данас.
Сви текстови у овом зборнику, без обзира на њихове несавршености, управо су покушај приказа таквих настојања, а сâм зборник јесте плод заједничке жеље и труда свих прегалаца који су допринели његовом објављивању да сведоче оно што нам је исконски дато и свагда задато — истинску саборност и богоустановљено јединство Цркве Христове. Плодове тога скромнога труда приносимо љубави све христоимените пуноће наше помесне Цркве, као и свима људима добре воље.
У Новом Саду, 3/16. маја 2016.
Епископ бачки Иринеј