Митрополит дабробосански Николај (Мрђа), изабран је давне 1973. године на положај првог Епископа аустралијско-новозеландског и на тој дужности остао 5 година.
Новооснована Епархија аустралијско-новозеландска (1973) није могла добити већег радника и достојнијег Архијереја од владике Николаја, који је на најбољи могући начин ударио темеље и осигурао будућност Српске православне цркве на овим просторима. Владика Николај, човек чврсте вере и јасног определења, снажним корацима и са пуно љубави и истинске бриге оснивао је парохије, давао упутства, служио својим примером где год је то требало. Код њега није било онога што се није могло урадити. А радио је са толиким уверењем у исправност тога што је чинио да, чак иако се нама, његовим најближим сарадницима, чинило да то није било могуће, радили смо охрабрени његовим ставом, његовом вером и његовом снагом духа. И, онда када се нисмо слагали, убрзо смо разумевали да је он знао шта је говорио као и да је његов став показао резултате.
Владика је био човек оптимизма. Веровао је слично апостолу Павлу да „све могу у Господу, који ми моћи даје". Никада нисам срео човека коме ништа није било тешко, и никада нисам срео човека који је више бринуо о људима него што је то владика Николај чинио. Он никада није донео одлуку о нечему, а да није сваког члана Епархијског управног одбора питао за мишљење, или нас свештенике. Свакога би звао на телефон и уважио својим позивом, до свачијег му је мишљења увек било стало. Сећам се једном приликом, један од чланова ЕУО из Сиднеја, заустави ме и каже: „Замислите, владика Николај ме је звао да ме пита за моје мишљење за нешто шта треба да уради у Тасманији. А то је чисто у његовом домену. Али, знате да ми је мило што ме је уважио на овај начин". Миро Поповић, члан наше Парохије, неки дан ми рече да све до ове године Владика није пропустио да му честита Божић. Никада он, дакле, није заборављао своје сараднике, а посебно не у својим молитвама.
Сећам се када је Владика дошао у посету, први пут по одласку на место Епископа далматинског. Бејасмо у кући пок. Владе Видовића у Кенли Вејлу. Требало је да одатле идемо на вечерњу службу у Лазарицу. Он је инсистирао да га возим у Пенрит, што је на супротној страни, само да би ушао у кућу проте Светозара Секулића. „Како ћу да дођем у Аустралију, а да не уђем у кућу најстаријег свештеника", говорио је он.
Владика је сопственим примером сведочио о томе како српско гостопримство треба да изгледа. Није био редак случај да он гостима уступи његову собу и његов кревет, а да сам преспава на каучу у манастиру Св. Саве у Илајну. Нормално је за њега било да кува кафу гостима, да чисти кухињу или да ради било какав посао у овој нашој јединственој светињи. Његовим молитвама и његовом великом жртвом манастир Св. Саве постао је духовна оаза за нас свештенике, који смо од најранијих дана помагали Владици да води Епархију. Сећам се са каквим сам само одушевљењем возио из Сиднеја за Илајн (1000 км) да бих провео пар дан у Манастиру. Ту је увек све било достојанствено и молитвено.
Његове заслуге за нас у Аустралији, за Епархију далматинску, богословију у манастиру Крка као и Богословију и факултет у Фочи, а нарочито за Епархију дабробосанску, огромне су. Нама, који смо га познавали и који смо сарађивали са њим остаће у најлепшој успомени као један од највећих архијереја нашега времена. Човек стамене вере и пун духа као и хришћанског оптимизма у боље сутра.
Нека му је вечни покој у Царству Бога Вишњега!
Прота Милорад Лончар