„ЕВО СЛУШКИЊЕ ГОСПОДЊЕ“ (Лк. 1,38)
Срећан вам дан опште радости, радости која је резултат једног важног сусрета. То је сусрет младе Марије, девојчице, потоње Богородице, са архангелом Гаврилом - Благовесником Бога Живога. При овом сусрету Марија је изговорила три речи, које су постале једне од најсудбоноснијих речи изговорених у историји рода људског: „Ево слушкиње Господње“. Три једноставне речи, по свему просте и уобичајене, али по својој суштини и учинку, далеко изнад обичности и свакодневнице. Иако су, бар што се лингвистике тиче, ове речи једноставне, њихов значај надилази највише врхове човековог достигнућа.
Марија, ћерка Богу преданих људи, Јоакима и Ане, која је као девојчица предана у храм јерусалимски, да се ту припрема за узвишену мисију, као млада девојка бива похођена од архангела Гаврила, Божијег гласоноше, који јој саопштава вест о њеној улози, одређеној од Неба. „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!“ Иако Свето Писмо не говори подробније о овоме догађају, о томе шта је Пресвета Дјева осећала у томе моменту, колико је разумела оно што се од ње тражило или оно што је саопштено, јасно је да је била блиска Богу, да је била на значајној духовној висини, те да је у свему показивала спремност на послушност. Једино питање, које она има за Архангела јесте веома логично: „Како ће то бити кад ја не знам за мужа?“ Онога тренутка када је добила објашњење, које каже: „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те“, она једноставно одговара: „Ево слушкиње Господње“.
Ово прихватање Марије да послужи као лествица Богу да сиђе на земљу, ми данас доживљавамо као уистину судбоносну одлуку једне младе, чедне и Богу посвећене девојке. Она је својом одлуком послужила спасењу рода људског, постала је мајка Богочовека и, у духовном смислу, мајка целог човечанства. Зато ми њу поштујемо и сваке године, на дан Благовести, ми се осећамо као да смо истински сведоци тог првог Благовештења, као да чекамо из прикрајка, уздржавајући дах, да чујемо да ли ће Пресвета Дјева одговорити потврдно на позив Бога да прихвати ову важну мисију. Овога дана, на Благовести, ми смо захвални прво Богу, који је у својој премудрости а имајући љубав за род људски, одлучио да нас спасе на начин на који је спасење дошло. Кроз оваплоћење Сина, Другог лица Свете Тројице и Његово рађање од Пресвете Богородице. И овога дана, и у овоме дану, схватамо величину љубави Божије и Његове бриге за род људски.
Овим даном почиње испуњење прото-јеванђеља, датог човеку при изгнању из раја. Пре него што је човек истеран из Раја, Бог, у дијалогу са змијом – ђаволом, каже: „И још мећем непријатељство између жене и између тебе, и између семена њезинога и семена твога; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га за пете уједати“. Људи старога света, Старог Завета, нису били свесни ове поруке, у којој Бог јасно говори о Спаситељу света и човека, који је семе жене, јер је рођен од жене, и који ће стати на главу семену ђавољем односно који ће победити ђавола. Но, ова порука неминовно је задржана у свести оних људи, које је Бог обдарио да виде више него други. О њој су знали пророци, који су пророковали рађање Богочовека од Дјеве Марије. Није ли пророк Исаија тако јасно рекао: „И ево, дјевојка ће затрудњети и родиће сина и надјенуће му име Емануил“? На другом месту Књига Живота поручује како ће „израсти шибљика из корена Јесејева“. Многа места у пророцима и Псалмима јасно указују на долазак Месије односно на испуњење божанског прото-јеванђеља. Са овим Богојављањем младој Марији, преко свога благовесника, архангела Гаврила, Бог почиње извршење свога обећања. Људи су на ову љубав Божију, на ову милост и на ову бригу Божију, чекали хиљадама година и сада су коначно могли да, заједно са црквеним песником, кажу: „Људи који седе у тами, видеше видело велико.“
Ми смо захвални Богу, Творцу и Сведржитељу, Богу који нас је из љубави створио, а онда, и када смо отпали од Њега, када смо се одвојили из гордости и самољубља, није нас напустио, већ је обећао да ће нас спасти и остао у сталној бризи за нас, чак и у данима, када смо се тако здушно борили против себе. Благодарни смо Богу, који је Сина Свога Јединородног дао да „сваки који верује не погине, него да има живот вечни“. Благодарни смо Богу, који нас трпи и кад Га вређамо на најгрубљи начин. Колико ли је само оних који поричу Његово постојање, а онда Га вређају, као да има смисла вређати некога ко и не постоји? Захвални смо Богу, који нас одржава у животу, који нас храни, који нам даје анђела чувара да нас штити кроз живот и који је увек са нама. Када год затражимо Његову помоћ Он не одбија да нам помогне. Ето, томе Богу, који је помогао Пресветој Богородици да прихвати да послужи спасењу нашем, на начин до тога времена незамислив, ми данас узносимо хвалу.
Друга захвалност, на овај дан, дан сећања на сусрет Дјеве и Архангела, припада Пресветој Богородици, Мајци Божијој и нашој, која је послужила као светионик свету, светионик са кога се видела светлост и кроз кога је обасјала светлост цело човечанство. Светлост Богородице обасјала је целу Васељену. Она је послужила као лествица са којом је Бог походио земљу, али лествица која је неуклоњива, већ која наставља да постоји и која је постала стална спона Неба и Земље, пламен који не сагорева, наша најчвршћа веза са Небом. Св. Јустин ћелијски, у својој беседи на овај дан, каже: „Не можемо ми предати живот свој Господу Христу без Ње. Само са Њом и са свима Светима ми можемо ући у Царство Небеско, ући у Рај, и наследити сва блага која је Господ Христос дошавши на овај свет дао и даривао“. Из овога проистиче да је Пресвета Богородица уистину светионик за све православне хришћане, те нам осветљава пут нашега хода. Христос, Син Божји је глава Цркве, коју је сам основао, а Пресвета Богородица са свим светима и свим члановима Цркве, крштенима, представља Тело Христово, заједницу која се спасава ослањајући се на првоме месту на Бога, али потом на Богородицу и све свете. Зато ми у нашим молитвама говоримо: „Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христ у Богу предајмо".
Она је чедна и на њеном примеру сви треба да се учимо чедности. Она је смерна и то постаје образац за све. Она је послушна и од ње се учимо послушности. Свети владика Николај је испевао песму: „Радуј се послушна Бог те послушао, славом увенчао; радуј се Марије, радуј благодатна, ти капијо златна“. Да, Богородица је уистину „капија“, златна односно украшена најскупоценијим материјалом. Капија која на најсигурнији начин отвара „врата“ Неба, односно уводи нас у заједништво са Сином својим, који је за себе рекао: „Ја сам врата“.
Богородици су испеване многобројне песме похвале, а једна од најлепше испеваних песама јесте Акатист благовештењски, који, има се утисак, тако свеобухватно доноси један славопој, где је све речено, што је могло да се каже о Богомајци. Овако гласи седми икос поменутог Акатиста:
Радуј се, Цвете непролазности!
Радуј се, Венче уздржљивости!
Радуј се, јер у Теби слика праслика Васкрсења!
Радуј се, јер показујеш живот анђелски!
Радуј се, Дрво краснога плода, којим се ране верни!
Радуј се, Дрво доброг хлада, под које се склањају многи!
Радуј се, јер си носила у утроби Путовођу заблуделих!
Радуј се, јер си родила Избавитеља заробљених!
Радуј се, Умилостивљене праведнога Судије!
Радуј се, Опроштају многим преступницима!
Радуј се, непостидна Одећо нагима!
Радуј се, Љубави, која сваку жудњу побеђује!
Радуј се, Невесто, Неневесна!
Ово је један од дванаест прелепих икоса / песама, који на сликовит начин преноси наша осећања и наше разумевање Пресвете Богородице и њене улоге у нашем спасењу.
Свега се тога сећамо данас, у ово чудно време, у време које нас је затекло, збунило, разочарало, уплашило, помало обезглавило и значајно нам променило живот. Ово је време када смо принуђени да остајемо кући. Време када се десило оно што се никад у историји Цркве није десило. Наиме, ово је време када смо стављени у позицију да ми, који предводимо црквени, духовни и богослужбени живот, морамо да молимо народ да у свему томе не учествује. То је парадокс своје врсте. Литургија као круна нашега богослужења, која је принос, који се приноси од свих и за све, која освећује све и истински сједињује човека са Богом, служи се без верних. Храмови наши морају да буду затворени. Врата духовне болнице за људе у ово време нису отворена. Све смо ми то мирно примили, јер смо изложени нападу невидљивог непријатеља званог вирус.
Сведоци смо тога да су странице друштвених мрежа за комуникацију преплављене разним информацијама о томе зашто се ове све дешава, како се дешава, од кога долази, ко стоји иза тога итд. Износе се многе теорије завере о томе да је то све организовано да би се срушила економија, припремио народ за тоталну контролу од стране оних који управљају светом, да би се десило ово или оно. Ми нисмо у ситуацији да тврдимо једно или друго. Нисмо стручни ни компетентни да се тиме бавимо нити поседујемо чињенице на основу којих бисмо могли стати на страну једних или других заступника ових теорија. Оно што са сигурношћу можемо да кажемо јесте чињеница да нас је наша држава, а видимо да су и у другим државама заузели сличне или исте ставове, оставила по страни, уврстивши нас у службе без којих се може. Ми свакако поштујемо одлуку државе и није нам циљ да посебно критикујемо, али смо слободни да поставимо питање својој држави о томе.
Разумемо да је требало драматично смањити присуствовање богослужењима, али затворити цркву као место молитве, где би људи током дана могли да сврате, као што су то увек радили, а нарочито у време одређених тешкоћа, где би могли принети своје приватне молитве Господу, не може да се разуме. Црква јесте одвојена од државе, али и верни народ, којима је црква као духовна болница, сачињава ту државу. Тако, државна администрација је морала да води рачуна о томе да је за већину Аустралијанаца Црква истинска потреба, а не само нека служба, која није битна за физичко и духовно здравље овога народа. Сматрамо да је Црква могла да буде значајна потпора држави у борби против ове пошасти. Овако, највероватније ће многи људи, испрепадани за голи живот, истраумирани, после свега овога, преплавити психијатријске и одаје психолога и саветника разне врсте. Такође, има се утисак да су они, који воде ову државу, рекли Богу да сачека мало док они не реше проблем са овим непријатељем.
Лагано, ненаметљиво, један мали несташни вирус, који бира оне које жели да поведе са собом, ушао је међу нас и преусмерио нам живот. Ми, који смо васпитани у духу Цркве, знамо да је ђаво, иако побеђен, још увек присутан и да свакодневно нуди нове идеје. Један не мора да верује у теорију завере, али нема сумње да се на примеру овога што се дешава веома јасно види ђаволски посао. Само је ђаво могао да смисли овакво зло са којим се цео свет бори и које прети колапсу светске економије, начина живота и будућности.
Оно што је добро у овој невољи, а Бог сваку невољу искористи на неко добро, јесте да се породицама пружила прилика да се друже, да обедују заједно, да се моле заједно, да разговарају, да наглас размишљају о значају слободе, која нам је тренутно ускраћена. Најважније је да се молимо Богу код своје куће усрдније него што смо то до сада чинили. Да забрану доласка на Литургију прихватимо са смерношћу и трпљењем, поучени примером Пресвете Богородице, коју данас славимо. Литургија, која се служи у свим нашим храмовима, приноси се за све, и за вас који сте код куће и неће Бог оставити народ свој зато што је наступила ова пауза за заједничку молитву.
Нека се не плаши срце ваше, јер ни једно зло није трајало до века. Сетимо се нашега владике Његоша, који је написао: „Страх животу често образ каља, јунаштво је цар зла свакојега“. Треба бринути о себи и својој безбедности, али треба, такође, разумети да се ништа не дешава без воље Божије. Не треба нико да очајава зато што не може да дође на богослужење, јер Бог нам неће замерити због не доласка у храм, у овим условима, али ће нам зато свима помоћи, ако му се будемо молили, да оснажимо и да схватимо колико нам стварно значи заједништво у Светој Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме.
Молите се Мајци Божијој, којој тако често певамо: Пресвјатаја Богородице спаси нас!, да нас спасе и помилује; њој, „која је родила Избавитеља заробљених“, да нас избави из заробљеништва страха и ограничења сваке врсте. Молите се Богородици, која је на данашњи дан, пре два миленијума, изрекла оно судбоносно: „Ево слушкиње Господње“, да нас научи смирењу и извршењу воље Божије, јер је у смирености и послушности истинска снага свакога од нас, снага која сваки страх и сваку болест побеђује.
И, на крају, помолимо се Мајци Божијој молитвом коју је написао свети Јустин ћелијски: „Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, (Пресвета) водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин.
Срећан вам још једном и благословен дан сусрета Неба и Земље, Архангела са Пресветом Богородицом и благословени да сте у векове векова! Амин.
протојереј-ставрофор Милорад Лончар