Нема човека који није чуо за причу о Блудном сину. Ово јеванђеље се чита у трећу недељу пре почетка Васкршњег поста. На веома једноставан начин Господ нам открива колика је Његова љубав, стрпљење и праштање према сваком човеку.
Јасно је да човек у овој параболи представља Бога, а два сина су: човек праведан и човек грешан. Односно, старији представља све праведнике а млађи све грешнике. Млађи син тражи да се подели и одвоји од оца и старијег брата. Он не краде, нити тражи оно што му не припада, већ тражи половину свога наслеђа које ће му једног дана свакако припасти.  Христос не говори зашто млађи син одлази ”у земљу далеку”, и тамо расипа ”све своје имање живећи развратно”. Млади људи најчешће немају стрпљења и смирења, и не желе ни мало да чекају. Само због немогућности да се макар мало сачека, добре животне шансе често бивају упропашћене.  Млађи син је био незрео, неспособан да контролише своје жеље и неспреман да управља стварима које је добио. Једноставно речено, није био спреман да прими наследство које је добио.  У оригиналном тексту Новога Завета, грчка реч ”ousia” која овде означава наследство буквално се преводи као ”суштина”. То означава да човек добија од Бога у наследство слободну вољу и разум. Као и први човек Адам, млађи син користи ове дарове да би се побунио и одвојио од Бога. Одлазак у ”земљу далеку” значи одвајање од Бога. Кад је човек млад, здрав, пун физичке снаге и енергије, и уз све то још и социјално осигуран, он најмање мисли на Бога и на вечни живот. Бог се у младости доживљава као неко ко ограничава, спречава и поставља некакве забране и ограничења на младалачки начин живота. Резултат одвојености од Бога је увек исти код свакога човека: просипање свога имања живећи развратно. Када се човек препусти пијанству, гневу, расипању, блуду и другим страстима, слободна воља и људски разум губе своју вредност. Човек постаје роб својих страсти и сав свој живот своди на телесна задовољства. Међутим, увек дође тренутак када се човеку огаде сва земаљска и телесна задовољства. То је осећај када човек осети да је уморан, остављен, усамљен, без пријатеља и без икакве наде. То је моменат када човек не може да пронађе смисао живота и смисао свога постојања. Јеванђеље то описује када млађи син постаје слуга код горега од себе, када постаје свињар туђих свиња. Глад које је завладала у ”далекој земљи” је последица одсуства Бога и константног пребивања у греху. Глад је вапај душе која тако показује да тражи Бога. То је осећај који могу осетити и људи који не гладују телесно, који живе у свакаком изобиљу. Једина храна која може да утоли ту врсту глади је храна која води у живот вечни – сам Христос. Зато је Царство Небеско у јеванђељу описано као гозба, вечера, свадба, трпеза.... Човек који осети такву врсту глади, и схвати да је на погрешном путу, полако почиње да се окреће ка Богу, баш као и млађи син који долази себи. Да би донело ”род достојан покајања” (Матеј 3:8), покајање мора бити комплетно. Оно што следи у овом јеванђељу је лекција како покајање код човека пролази кроз фазе да би било комплетно.  1) ”А кад дође себи” је прва фаза, односно почетак покајања млађег сина. Човек који пребива у греху не живи у себи, већ ван себе, зато што се грех усељава у човека и преузима читаво његово биће. (Упоредити са Римљанима 7:17-24). Ово је духовно буђење човека, када схвата да начин на који живи нема никаквог смисла. 2) Следећа фаза је проналажење нове наде која испуњава човека: ”Колико најамника у оца мојега имају хлеба исувише, а ја умирем од глади!”. Нада човеку даје шансу да промени неке ствари у свом животу. 3) Трећи степеник је унутрашње покајање, када он сам себи каже: ”И више нисам достојан да се назовем твојим сином”. Коначно спознаје да је погрешио, и схвата да је изгубио своје синовство. 4) Четврти степеник је фаза када човек мора нешто и да уради по том питању. Млађи син то чини када устаје и креће оцу.  То представља његово физичко одступање од греха, јер напушта пређашњи начин живота, тј. одлази из те  ”далеке земље”. ”А кад је још подалеко био, угледа га отац његов....”. Овде видимо да отац, односно Бог, не чека пасивно да му човек приђе. Чињеница да је млађег сина угледао још издалека говори о томе да он непрекидно гледа и очекује да се његов син појави на хоризонту. То је отац који се сажаљева, трчи ка сину, грли га и љуби. 5) Онда му се син исповеда, и признаје своју грешку и своју недостојност. То је пети степеник у покајању, и то се догађа кроз Свету тајну исповести кроз коју ми исповедамо своје грехе. Најлепша хаљина коју отац ставља на сина символише праведност и чистоту коју човек задобија крштењем. Прстен који отац ставља сину је представља припадност одређеној породици, у овом случају деци Божијој, синовима Оца небескога кроз Христа, хришћанима. Стављање обуће на ноге означава ходање, односно живот по Јеванђељу (Ефесцима 6:15). Међутим, процес покајања овим још није завршен. Отац наређује да се закоље угојено теле, да се једе и весели. Мушко теле који се товило житом се приносило као крвна жртва у Јерусалимском храму. Ово говори да човеково покајање само по себи није довољно, већ наше измирење са Богом захтева и Христову жртву на крсту.  Теле угојено житом, символише Христа као евхаристијски хлеб, тј. причешће које се раздаје на Литургији. 6) Причешће је шеста и последња фаза у покајању, када човек постаје једно са Христом, и тако сједињен са Христом бива усвојен као син Божији. Евхаристијска радост је моменат када човек побеђује смрт сједињењем са Богом. Зато отац и каже: ”син мој беше мртав, и оживе”, јер је одвајањем од Бога човек духовно мртав, а са Богом живи вечно. Духовна смрт је једина права смрт. Овим се прича не завршава. Старији син који представља праведнике, оне који читав свој живот проводе уз Бога, се није радовао повратку свог брата. Не жели да учествује на гозби коју је отац приредио због повратка млађег сина. Међутим, Бог од нас тражи да се радујемо чак и када се најгори грешник покаје. Кроз старијег сина Бог упозорава људе који после доста времена у цркви почну да сами себе проглашавају праведнима. То увек води ка немању милости према другима, поготово грешницима. ”Ето, служим те толико година, и никад не преступих заповест твоју..” су речи самопроглашеног праведника, а не покајаног грешника. Шта је овај старији син све време радио уз оца? Он је у ствари тај који је за време одсуства млађег брата радио на имању и товио то угојено теле, које ће се појести на гозби. Ово символише све оне који су редовни на богослужењеима, без којих Литургија не би могла да се служи, без којих Евхаристијска жртва не би могла да се узнесе. Без људи Црква не би могла да постоји, јер Литругија не би могла да се служи. Овде је интересано да отац и када је у питању старији син, излази, односно покреће се, да се постара и о њему. Дакле, отац увек активно тражи оне који се одмичу од њега. То се и данас догађа кроз Христа, и Христову Цркву, што Христос и потврђује када говори апостолима” Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима Онога који ме је послао”. (Матеј 10:40).  Без обзира на несавршеност људи који су унутар Цркве и учествују на богослужењима, Бог их и даље сматра својом децом и царским свештенством. Апостол Павле све који похађају богослужења, па и оне грешне, назива ”светима” (Филипљанима 1:1). Зато отац у овој причи и каже старијем сину ”Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје”. Зато на Литургији чујемо речи ”Светиње светима”. Ово се односи на Христа као Светињу који се раздаје кроз причешће присутнима - светима. Дакле, ова јеванђелска прича нас не учи само о покајању, већ и о томе како се покајање прима. Такође нас подсећа да без обзира колико смо дуго и често у цркву, да се не гордимо и да се радујемо сваком човеку који се врати у загрљај Божији, јер то је наш брат који ”мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.” Не смемо заборавити да ”Бог не жели смрти грешнику него да се обрати и жив буде”. 
Пост није само време покајања, већ и време да се подсетимо на неизмерну љубав Божију према човеку, и да одговоримо на вечни призив да постанемо његова деца кроз обожење. Највише звање које човек може да задобије у овом свету је да постане син Божији. То и јесте враћање блудног сина Оцу Небеском, и поновно задобијање звања сина.  
 
o.Саша Радоичић
Share/Save/Bookmark