БРАЋА У СЛУЖБИ БОГУ

У култном филму "Браћа Блуз" из 1980. године, након пуштања из затвора Џејк Блуз заједно са својим братом Елвудом реше да посете часну сестру која их је одгајила у интернату. Тамо сазнају да је Архиепископија решила да прода школу Министарству за образовање. Једини начин да се сачува њихова омиљена школа је да се у року од 11 дана уплати порез у висини од $5000.

Браћа осећају обавезу да треба да помогну и реше да поново саставе стару групу, надајући се да ће успети на време да одсвирају велики концерт и тако сакупе потребан новац. Убеђени да су на "Божијој мисији" крећу на свој пут, али чини се да успут стичу више непријатеља него пријатеља. У неким моментима изгледа да ће им труд бити узалудан, али они се увек некако измигоље из сваке ситуације. Да ли ће успети на време да спасу школу?

Ово је радња једног филма, а шта се дешава у стварном животу? Да ли има случајева да браћа, упркос свим изазовима, чврсто стоје на путу који води ка узвишеном циљу? Није умесно хвалити се, али требало би коју реч написати о значају браће у служби Божијој, као и о појму братства уопште.

Свима је познато да међу дванаест својих апостола Господ је изабрао и по два брата- Петра и Андреја, Јакова и Јована. Питање је зашто су и рођена браћа била потребна за апостолску службу? Као појединци они могу бити велики и значајни, али када су браћа у тандему резултати су вишеструки. Позивањем браће Господ нам показује снагу и ауторитет братства. Јер сама појава браће је импозантна, а везује их братска љубав и многе нераскидиве везе. Имати брата значи имати сигуран ослонац. Браћа један против другог не калкулишу, већ њихово заједничко прегалаштво носи са собом посебну харизму.

Ми данас не можемо нити смемо да се поредимо са великим апостолима Господњим, али једно је сасвим сигурно. Као што су некада браћа крај језера испирали своје мреже, не слутећи каква их служба чека, тако је и данас Господ кадар да призове браћу у своју заједницу и да их упосли на њиви својој. Ових дана сам се управо подсетио ове чудесне истине.

Један брат служи у цркви Светог Василија Острошког у Мелбурну, а други у цркви Светог Апостола Луке у Сиднеју. Обе парохије мисионарске и у развоју. Парохија Светог Луке у Ливерпулу гради велелепни храм који ће бити прави драгуљ. Парохија Светог Василија развија се тако да је у кратком времену постигла велике резултате. Недавно смо по први пут почели и са часовима веронауке за децу, а прва генерација се ево види у приложеној фотографији.

Очигледно је да једну и другу парохију неко невидљиво благосиља, а управо из овог разлога са чуђењем постављам себи ово питање: "Ко нас је овако поставио и распоредио?" Ми сами себе сигурно нисмо. Да ми је неко говорио док смо одрастали заједно да ћемо се наћи у оваквом сценарију, сасвим сигурно му не бих поверовао. Исто тако имам потешкоћа да одговорим људима на питање које ми врло често постављају, о томе како је дошло до тога да ја и брат постанемо свештеници. Уместо да одговорим само ћу поновити речи молитве: "Велик је Господ и чудесна су дела Његова, и нема те речи која ће бити кадра да опева Његова чудеса."

Брат ми је ових дана дошао у посету са својом породицом. Служили смо заједно, што је народу било јако интересантно видети и доживети. Нашли смо за сходно да одемо до манастира Светог Саве у Илајну, да посетимо очев гроб и за душу његову се заједно помолимо. И сасвим неочекивано у манастиру се сусретнемо са још двојицом браће. Један је наш преосвећени владика Силуан и његов брат протођакон Петар. Као да је случајност, али не би се дало рећи да је баш случајност. У приложеној фотографији видимо четири брата, два по два, са игуманом оцем Теодором. Кад мало боље погледамо видимо очигледну физичку сличност (као да су браћа!) али и духовна сличност је нешто што вреди упознати.

Постоји она стара изрека која каже: "Нема брата док не роди мајка". Заиста, увек је било тренутака када смо сви ми требали више да се покажемо као браћа него можда као познаници. Ипак, ми хришћани смо сви међусобно у духовном смислу браћа и сестре, а потребно је да увек изнова пронађемо и негујемо међусобно братство. Велика је лепота, снага и чврстина када једни друге као браћу и сестре истински доживљавамо. Ту је пуноћа и врхунац јединства и оно истинско братство и јединство. Ова два дубоко хришћанска појма покушавале су безбожне идеологије у прошлости да неискрено, вештачки и без Бога наметну као врхунске друштвене вредности. У принципу то је племенита идеја, али без Бога и страха Божијег видели смо како "братство и јединство" може лако да се изопачи и постане "братство и убиство". Управо по оној другој старој изреци: "Ко ће кога, ако не свој свога?"

Јединство се код браће и сестара подразумева. Понекад има несугласица, мимоилажења у мишљењу и разних трвења. Али упркос свим тим појавама, ако је љубав јака, оно суштинско јединство никада се не доводи у питање. Не мора у сваком случају мајка да роди брата да би он био брат. Сетимо се кад је у једној кући Господ проповедао народу и кад су га у једном тренутку тражили Његова Мајка и браћа по телу. "Ово су моја мајка и моја браћа"- рече Господ показујући на веран народ који га прати и слуша.

Будимо зато и ми браћа Господња. Ако то јесмо, онда ћемо по природи ствари уједно бити браћа једни у односу на друге. Такав живот вреди живети. За такве идеале, које је уз мало труда лако постићи, вреди се борити. Могу браћа некако и одвојено, али зашто би храмали на једну ногу кад не морамо? Зашто једно око да увек буде ћораво кад могу оба здрава ока увек у хармонији да функционишу? Што да се мучимо да дишемо на једно плућно крило? Ни ја брата нећу чути како треба ни он мене ако нам само по једно уво буде радило. Нећемо се због тога ни моћи разумети. Ништа од свега овога не морамо, само ако желимо да будемо браћа. Једноставно, зар не? 

протојереј-ставрофор Милан Милутиновић

• Кликните да бисте отворили фотографију! Кликните да бисте отворили фотографију!
• Кликните да бисте отворили фотографију! Кликните да бисте отворили фотографију!
•