НЕДЕЉА О МИТАРУ И ФАРИСЕЈУ

 

 

 

Да би схватили поруку ове приче прво се морамо подсетити ко су фарисеји и цариници. Фарисеји су Јеврејска секта, која се одликовала стриктним држањем прописа Старозаветног Божијег закона. По неким историчарима, у време уништења Јерусалима ( око 70. године), било их је око шест хиљада. Припадали су средњем сталежу и веровали у загробни живот, као и у васкрсење из мртвих. Себе су сматрали за праведнике, а њихов однос према Богу је био чисто легалистички. Њихови противници у Јеврејској скупшини - Синедриону, Садукеји, су били Јеврејска аристократија, и нису веровали у загробни живот, као ни у васкрсење из мртвих. Занимљиво је да су се Фарисеји и Садукеји само један једини пут сложили, а то је било током суђења Исусу Христу. Цариници су по уговору сакупљали таксу за Римску империју. Римљанима су предавали договорену суму, а све скупљено преко тога су могли да задрже за себе. Са обзиром да су узимали колико су хтели, били су омражени код обичних људи. Фарисеј и цариник улазе у храм да се помоле Богу. 

Фарисеј, наизглед почиње своју молитву на добар начин: ”Хвала ти Боже” - за захвалношћу Богу, али оно што следи је класичан пример самоуздизања и самохвалисања које удаљава човека од Бога. Он не каже, ”што си ми помогао да се спасем од ових грехова”. Он каже ” што ја нисам као остали људи, грабљивци, неправедници, прељубочинци”. Све што је постигао он приписује себи, као нешто што је он урадио својим сопственим снагама. Да је веровао да је то заслуга Божија, он се никада не би поредио са другим људима, нити их осуђивао, већ би себе видео као слабог човека који је заштићен Божијом милошћу. Његов егоизам је видљив и по томе што је стао у сам врх храма, баш испред олтара Божијега, да био био видљив. Од свих заповести које је Бог дао човеку, он се хвали постом и давањем десетка, које су најлакше. Не схвата да пост и десетак нису циљ сами по себи, већ само оруђе за достизање вишег циља – чишћења и чувања чистоте људске душе. Пост је главно духовно оруђе против похоте и телесне пожуде која најчешће долази од преједања и опијања. Давање десет процената од свега што заради је опет, духовно оруђе за борбу против похлепе. Међутим, без смиреног и покајаног срца, пост и милостиња не доносе духовне плодове, већ воде ка духовном егоизму – гордости, као и осуђивању других. Ове заповести треба да помогну човеку да стекне смириње, послушања и љубав прма Богом и према људима. Уместо тога, он иако пости и даје десетак: мрзи, и презире људе и хвали се пред Богом. Само зато што зна да је човек у храму цариник, он се захваљује Богу што он није ”као овај цариник”. То говори да је његова душа у ствари – болесна, и да пост и десетак које држи, му не служе на спасење душе, већ на духовну пропаст. 

Цариник је за разлику од њега стајао ”издалека”. Удаљен од олтара, погледа обореног на доле, удараше се у прса и понављаше само једну молитву: ”Боже, милостив буди мени грешноме”. То говори да је он свесан огреховљеног стања његове душе. Он не набраја ни добра ни зла дела, јер верује да Бог све зна, и узда се не у своје сопствене снаге, већ у милост Божију. Христос на то каже да ”овај отиде оправдан кући својој, а не онај”. Цариник отиде оправдан кући, а не фарисеј. И завршава Господ своје јеванђеље речима да ”сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује, узвисиће се”. Ко год мисли да себе подигне пред Богом и пред људима, понижавајући и осуђујући друге људе, он у ствари самог себе понижава пред Богом. То је управо учинио овај фарисеј. Онај који себе понижава, то је онај ко позна своју пониженост кроз своју огреховљеност. То је онај који је свестан своје грешности, као овај цариник.  

Ова парабола се управо зато чита пред почетак Великог поста, као једно од припремних јеванђеља. Да би се подсетили да пост сам по себи није циљ, већ само једно од средстава за постизање циља. 

 

о. Саша Радоичић