Након четрдесет и четири године активне парохијске службе, од чега око пола радног века на парохији Св Николаја у Вајколу, отац Велибор је од своје пастве, пријатеља, родбине, и телесне и духовне, достојанствено испраћен у многоструко заслужену пенизију.
У недељу, 21. октобра 2018 г. верни народ Квинсленда, али и бројни пријатељи оца Велибора и гости из других делова Аустралије, сабрали су се око Христа и у Христу, на челу са Његовим Преосвештенством Епископом Силуаном.
Рано ујутро преосвећени Владика је служио Св Архијерејску Литургију, уз саслуживање, архимандрита Алексеја из руског манастира Преображења Господњег, протојереја-ставрофора Велибора, сада већ бившег пароха у Вајколу, протојереја-ставрофора Душана Стефанова, новог пароха вајколског протојереја Станише Остојића и ђакона Милоша Ракетића.
Пред сам почетак Св Литургије, Преосвећени Владика рукопроизвео је у чин ипођакона два чтеца вајколске парохије, чтеца Николу Влаисављевића и чтеца Дарка Цвитановића.
Након Св Литургије, Његово Просвештенство је поучио народ јеванђељском беседом о сејачу и семену и истакао да је у наше време нарочита опасност од „трња“, то јест, од тога да семе речи Божије код нас наиђе на трње брига овога света, које могу да га угуше, и да не донесе род. Зато је потребан духовни напор и рад, да увек будемо плодна и добра земља за реч Божију.
Затим се Владика обратио оцу Велибору, као дугогодишњем трудбенику и сараднику Божијем на сејању семена речи Божије у народу, са речима благодарности за сав његов труд. Преосвећени Владика је уручио грамате захвалности оцу Велибору и његовој протиници Споменки, и проти је даровао напрсни крст, а протиници икону Пресвете Богородице „Сладост Анђела“.
У црквеној сали су се поред Епископа оцу Велибору и сабраном народу обратили и гости, архимандрит Алексеј, свештеници Џон (из Антиохијске Цркве), Душан Стефанов, Никола Стефанов, Ђорђе Петровић, и наследник оца Велибора на парохији у Вајколу отац Станиша Остојић. Отац Станиша је истакао намеру да следи пример оца Велибора у трудбеништву и ширењу јеванђеља. Госпођа Милица Козлина, која је допутовала из Сиднеја, испред Савезног Кола српских сестара упутила је такође топле речи захвалности оцу Велибору, који је, поред парохијске службе, дуго година служио у и доприносио раду разних епархијских и митрополијских тела.
Преосвећени Владика је напоменуо као добар пример нешто што је отац Велибор постигао, а што је дужност сваког свештенослужитеља - да у своје срце смести своје парохијане.
Отац Велибор је постигао и то, да и његови парохијани њега сместе у своје срце, што су и показали примером, кроз достојан испраћај свога свештеника. Са речима захвалности и понеким шаљивим примером трудбеништва оца Велибора, присутинима су се обратили и други парохијани из организација при црквеној општини, као и председник Црквеног одбора господин Стева Влаисављевић.
На крају се, видљиво ганут, гостима обратио отац Велибор следећим речима:
«Ваше Преосвештенство, драги ми Владико Силуане, високопреподобни оче архимандрите Алексеје, драги оче Станиша, часни оци – драга ми браћо у Христу, драги Председниче и чланови Црквеног Одбора, драга председнице Савеза Кола српских сестара наше Митрополије, драга председенице и чланице локалног Кола Српских Сестара, драги ми појци нашег црквеног хора, драги председниче и чланови Фолклорне групе, драги учитељи и полазници Српске школе, драги парохијани, драга браћо и сестре, драга српска омладино,
Хвала Вам на дивној прилици да се молитвено окупимо и да заблагодарим Господу на његовом дару и благослову да заједно радимо на „Њиви Господњој“.
Хвала Преосвећеном Владики Силуану на мудрим и за мене незаборавним речима и дивном поклону у Светом Храму.
Нешто више од двадесет година сам провео на својој првој парохији у Србији, у шабачко-ваљевској Епархији под духовним старањем великих српских јерараха блажене успомене Владике Јована (Велимировића) и још увек активног Владике Лаврентија (Трифуновића).
На ову прохију, пре нешто више од 23 године ме је родитељски примио и поставио Владика Сава (Јурић), па долази Владика Никанор (Богуновић) па затим у шабачко-ваљевској Епархији стасао, долази Владика Милутин (Кнежевић), па најдуже водећи ову Епархију - Митрополију Владика Иринеј (Добријевић), и сада ову Митрополију духовно и мудро води Владика Силуан (Мракић) који је дете ове Митрополије али духовно стасао и узрастао, опет, у ваљевској Епархији и широм Православног света. Хвала Господу да сам имао и имам такве Архијереје који су знали и знају да надгледају своју Епархију и нас свештенике и вернике духовно воде и у вери укрепљују.
Било је на овој парохији и „трња и ружа“, како то обично и у животу сваког појединца, бива по оној Његошевој која каже „чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи на загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“. Али уз Божију помоћ, мудрим руководством својих Епископа, подршком своје супруге, протинице Споменке, своје породице, својих неуморних најближих сарадника и парохијана ишло се напред. Све што је било успешно Господу и њима захваљујем, а за све оно што нисам успео сносим сопствену одговорност.
Драга браћо и сестре, слободан сам да Вас замолим – чувајте овај Свети Храм и ово црквено имање - ову свету земљу у шта су себе уградили наши предци, ми смо то одржавали и украшавали и остављамо у аманет нашим млађима да и њима буде парче Неба и парче Српске земље. Чувајте домове и породице, чувајте се асимилације у овом далеком, економски стабилном али духовно опасном и безбожном свету. Никада не губите веру у Господа, волите и поштујте једни друге, увек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни потомци Светог Саве и наших славних предака.
А што се моје маленкости и моје породице тиче ми одавде из овог града и ове Духовне заједнице не можемо отићи, везују нас многа пријатељства и дивне успомене. Заједно смо Бога прослављали, заједно смо ову духовну заједницу унапређивали, заједно смо се радовали и туговали и „бремена једни других, носили“. Предајем парохију на старање бољем од себе трудећи се да помогнем колико то буде у мојој моћи. Све Вас молим да прихватите проту Станишу као сина ове парохије и као Вашег духовног оца и пастира доброг.
На крају, желим још само да заблагодарим Богу речима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама Преосвећени Владико, хвала Вама браћо ми у Христу, хвала вама браћо и сестре, и сви ми опростите. И, како недавно рече уважени ми брат у Христу о. Јова Цветић „свима праштам, све вас волим и за све се Богу молим“. Молим Вас, не заборавите ни Ви мене у својим молитвама. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. Нека Господ ову Духовну заједницу сложи, обожи и умножи на многаја љета.»
Пред новим свештеником у Вајколу, и пред свима нама, стоји пример добро узоране бразде на њиви Господњој у овој парохији. Нека Господ, од кога долази свако добро, подари проти Велибору многаја и благаја љета, да у годинама које предстоје узраста из врлине у врлину и светли као добар пример Цркви Божијој. Новом свештенику, и достојном наследнику оца Велибора, оцу Станиши, и Црквеној заједници у Вајколу, нека Дародавац свих добра подари изобиље благослова за напредак у свему што је на славу Божију и на спасење.
Текст: В.Г.
Фотографије: Зоран Миловановић
КРАТКА БИОГРАФИЈА протојереја-ставрофора ВЕЛИБОРА БОЈИЧИЋА
Прота Велибор Бојичић рођен је 28. августа 1952. године од побожних родитеља, оца Боривоја и мајке Милене. Одгајан је у побожном духу са братом Владиславом од најмлаћих дана устазило је јасну будућност малог Велибора, да пође ујаковим стопама који је већ био свештеник у Америци.
Дипломирао је у Богословији Свети Сава у Београду 1972 године и уписао теолошки факултет а после две године оженио се Споменком, која такоће има дубоко побожне породичне корене, да би убрзо добили децу Душана и Даницу.
Прота Велибор бива рукоположен за свештеника 1974. године од Блаженопочившег Епископа Јована Велимировића. До доласка у Аустралију 1995. године, прву парохију служио је у селу Цветановац код Љига. Исти Епископ унапређује га у протонамесника, а у звање протојереја унапредио га је 1990. Владике Лаврентија Трифуновић. Прота Бојичић носилац је највећег свештеничког одликовања, напрсног крста и звања протојереј-ставрофор, за 30 година службе, благословом Владике Милутина, 2004. године.
Нешто више од четрдесет четири године службе али и брачног живота оца Велибора верно прати протиница Споменка, као добра супруга, мајка, бака али и као активни учесник у збивањима ове Црквено Општине.
